“Jutarnji ponovno napada!”

U stu­dent­skom cen­tru je otvo­re­na izlož­ba druš­tve­no anga­ži­ra­nih čla­na­ka Jutarnjeg llis­ta, a tim povo­dom je odr­ža­na i tri­bi­na koja se poza­ba­vi­la sta­njem medi­ja, s poseb­nim foku­som na ovaj list.
Nezavisna stu­dent­ska ini­ci­ja­ti­va Slobodni filo­zof­ski svo­jom se naj­no­vi­jom akci­jom poza­ba­vi­la upra­vo medi­ji­ma. Preciznije – Jutarnjim lis­tom koji je u svo­jim napa­di­ma, kako na njih tako i na broj­ne dru­ge druš­tve­ne nemi­re inten­zi­vi­ra­ne i umno­že­ne kri­zom u pos­ljed­njih godi­nu dana, poka­zao naj­o­pa­ki­je lice i izva­dio naj­s­naž­ni­ju arti­lje­ri­ju. Prokazujući sva­ki, i naj­be­zo­pas­ni­ji fak­tor u jav­nos­ti ovaj je list sus­tav­no oma­lo­va­ža­vao gla­so­ve odoz­do, poku­ša­vao zašti­ti vla­da­ju­ću poli­tič­ku struk­tu­ru i poten­ci­jal­ne izvo­re nov­ca – dak­le posred­no samo­ga sebe.
Jutarnji ponov­no napa­da pod­nas­lo­va “izlož­ba druš­tve­no anga­ži­ra­nih čla­na­ka Jutarnjeg lis­ta” pos­tav­lje­na u Klubu SC‑a, a otvo­re­na u uto­rak, 13. trav­nja, dono­si izbor tek­s­to­va objav­lje­nih u Jutarnjem lis­tu u pos­ljed­njih godi­nu dana, a koji se odno­se na izvje­šta­va­nje o stu­dent­skoj blo­ka­di i akci­ja­ma Prava na grad i Zelene akci­je veza­nim uz slu­čaj Varšavske uli­ce. Uz otva­ra­nje izlož­be upri­li­če­na je i tri­bi­na koja se bavi­la temom medi­ja iz teorij­ske i prak­tič­ne per­s­pec­ti­ve na kojoj su govo­ri­li Trpimir Matasović, novi­nar Radija 101, Boris Postnikov, ured­nik dvo­tjed­ni­ka Zarez, Rade Dragojević, ured­nik tjed­ni­ka Novosti, i Mate Kapović, viši asis­tent Odsjeka za lin­gvis­ti­ku Filozofskog fakul­te­ta u Zagrebu.
Više o tome pogle­daj­te kli­kom na Više…

U svom izla­ga­nju, isti­ču­ći kako su glav­nos­tru­ja­ški medi­ji u pra­će­nju ovih dva­ju doga­đa­ja poka­zi­va­li jasan poli­tič­ki anga­žman prik­lo­njen vla­da­ju­ćim struk­tu­ra­ma te nak­lo­nost intre­si­ma kapi­ta­la, Rade Dragojević istak­nuo je kao mogu­ću stra­te­gi­ju otpo­ra, ini­di­vi­du­al­ni anga­žman poje­di­nih novi­na­ra i komen­ta­to­ra iznu­tra. Boris Postnikov je rekao kako je plu­ra­li­zam miš­lje­nja mogu­će pre­poz­na­ti i u Jutarnjem lis­tu, no kako je klju­čan pro­blem onaj o kojem svi novi­na­ri šute bez obzi­ra kako i o čemu pisa­li – a taj je utje­caj ogla­ši­va­ča. Osvrnuo se na pri­mjer ridi­ku­loz­ne ini­ci­ja­ti­ve Jutarnjeg pred­stav­lje­ne i na samoj izlož­bi, Moja Hrvatska, koja je fin­gi­ra­la “glas naro­da” no bez uje­di­nju­ju­će ideje.
Trpimir Matasović je u pro­ble­ma­ti­ku ušao s dvi­je teze – jed­na je ona da smo se od ’90-ih do danas izbo­ri­li za slo­bo­du medi­ja, no ne i novi­nar­stva, a dru­ga da cen­zu­ru danas nazi­va­mo ured­nič­kom poli­ti­kom. Istaknuo je i kako su glav­no svoj­stvo onih koji drže ured­nič­ke pozi­ci­je nji­ho­va pos­luš­nost, ali ne i zna­ča­jan novi­nar­ski rad, dok ure­đi­vač­ka poli­ti­ka teži stva­ra­nju pri­vi­da jav­nog inte­re­sa i demo­kra­tič­nos­ti čime pos­ta­je jas­no zašto medi­ji kva­li­ta­tiv­no izgle­da­ju tako kako izgledaju.
Mate Kapović vidi medi­je kao prok­la­ma­to­re držav­nih struk­tu­ra koji­ma je funk­ci­ja kre­ira­nje ilu­zi­je i pro­pa­gi­ra­nje “nemo­gu­ćeg” te podu­pi­ra­nje i šire­nje vla­da­ju­će ide­olo­gi­je. Kapović tako sma­tra da pona­ša­nje medi­ja nije začud­no te da ni ne mogu biti slo­bod­ni sve dok su pri­vat­no vlas­niš­tvo, dak­le ovis­ni o kapi­ta­lu, te da je nji­ho­va slo­bo­da i neo­vis­nost mogu­ća tek onda kada su kon­tro­li­ra­ni od samih novinara.
Rasprava bez suprot­stav­lje­nih stra­na pred­lo­ži­la je tako dva mogu­ća rje­še­nja sadaš­nje kri­ze medi­ja od kojih je ovo o samo­uprav­nom ure­đe­nju ako ništa dru­go u sadaš­njoj situ­aci­ji teško dos­tiž­no. Problem pak stra­te­gi­je unu­tar­njeg otpo­ra koju je pred­lo­žio Rade Dragojević neg­dje su pod znak pita­nja sta­vi­li dru­gi govor­ni­ci. Oni su uka­za­li da u današ­njem medij­skom pros­to­ru, liše­nom jas­ne ide­olo­ške pot­ke, pos­ta­je upi­tan utje­caj i moguć­nost unu­tar­njeg dje­lo­va­nja. Naime, u samom će se Jutarnjem lis­tu pro­na­ći auto­ra koji su svo­ju zašti­će­nu pozi­ci­ju isko­ris­ti­li kako bi podr­ža­li druš­tve­ne nemi­re komen­ti­ra­ju­ći ih na afir­ma­ti­van način. Pa ipak, uči­nak tak­vih komen­ta­ra je mino­ran jer se radi ponaj­češ­će o meto­di kojom se ured­ni­ci i vlas­ni­ci medi­ja legi­ti­mra­ju kao otvo­re­ni, demok­ta­rič­ni i libe­ral­ni pre­ma plu­ra­liz­mu miš­lje­nja, a nji­ho­vo pojav­lji­va­nje slu­čaj­no i zahva­lju­ju­ći zašti­če­noj pozi­ci­ji poje­di­na­ca. Tako se jedi­ni smi­sao tak­vih komen­ta­ra u konač­ni­ci može sma­tra­ti nega­tiv­nim jer je pos­lje­di­ca slu­ča­ja, a isto­dob­no daje legi­ti­ma­ci­ju za nas­ta­vak ono­ga što se može nazva­ti ured­nič­kom poli­ti­kom i “dugo­roč­nom stra­te­gi­jom” koja se oči­tu­je u sus­tav­nom napa­da­nju i osu­da­ma druš­tve­nih akci­ja te poku­ša­ji­ma dis­kre­di­ti­ra­nja i pro­ka­zi­va­nju nji­ho­vih nositelja.
Piše: Antonija Letinić

• Izložba
• Jutarnji list