DO RAVNOPRAVNOSTI KROZ KAZALIŠTE POTLAČENIH

Zamislite si tipič­nu sce­nu obi­telj­skog zlos­tav­lja­nja-muž mla­ti supru­gu zbog hlad­ne veče­re na sto­lu. Možda zvu­či gru­bo, ali to je kla­si­čan pri­mjer odno­sa potla­če­nog (žena) i tla­či­te­lja (muž). Upravo ovak­vi i slič­ni tipo­vi odno­sa, even­tu­al­ni uzro­ci tla­če­nja te mogu­ća rje­še­nja suko­ba bili su glav­ni ele­men­ti deba­te odr­ža­ne 25. lip­nja 2010. godi­ne, na Maloj sce­ni u Istarskom narod­nom kazalištu.

Debata je oku­pi­la sve zna­ti­želj­ni­ke, kao i polaz­ni­ke radi­oni­ca Pulskog foru­ma koji je sas­tav­ni dio 15. među­na­rod­nog kaza­liš­nog fes­ti­va­la mla­dih. Time su se pove­za­le sve radi­oni­ce koje su i ove godi­ne u pot­pu­nos­ti posve­će­ne Kazalištu potla­če­nih. To je tip inte­rak­tiv­nog kaza­li­šta u koje­mu se putem kaza­liš­ne pred­sta­ve pos­ta­vi pro­blem u odno­su potla­čen – tlačitelj.
U odre­đe­nom tre­nut­ku publi­ka pos­ta­je akti­van sudi­onik pred­sta­ve tako što zami­je­ni potla­če­nog te poku­ša na svoj način rije­ši­ti pro­blem. Sudjelovati na taj način ne zna­či da mora­te ima­ti ikak­ve glu­mač­ke vje­šti­ne, već je dovolj­no da ima­te ide­ju kako rije­ši­ti situaciju.
Brazilac Julián Boal, sin Augusta Boala koji je osmis­lio Kazalište potla­če­nih, bio je mode­ra­tor debate.

Već na samom počet­ku, mode­ra­tor Boal je kazao da na pita­nje – što je to tla­če­nje? – nema kon­kret­nog odgo­vo­ra. Kako je rekao, ne zna­či da je potla­če­na oso­ba ona koja to kaže za sebe. Mnogi lju­di čak i ne kažu da su potla­če­ni, iako to u biti jesu. Osim toga, po pita­nju tla­če­nja ne može se reći da je to stvar dobra i zla, jer svi smo mi pone­kad tla­či­te­lji, a pone­kad i potlačeni.
Boal je uzeo za pri­mjer izmiš­lje­nog, čile­an­skog rad­ni­ka koji je živio u doba dik­ta­to­ra Pinocheta. U tom slu­ča­ju, Čileanac je potla­čen od stra­ne dik­ta­to­ra i cije­log reži­ma, a s dru­ge stra­ne on je tako­đer tla­či­telj jer doma tuče svo­ju suprugu.
Ova deba­ta nije mogla dati kon­kret­ne odgo­vo­re i rije­ši­ti pro­blem tla­če­nja, ali poan­ta je bila u dija­lo­gu lju­di koji su doš­li iz svih kra­je­va svi­je­ta i koji su odlu­či­li sudje­lo­va­ti na Pulskom foru­mu ne bi li bolje razu­mje­li odnos potla­če­nih i tla­či­te­lja, a zatim svo­je zna­nje pri­mi­je­ni­li u svo­jem životu.

Zanimalo nas je može li Kazalište potla­če­nih dois­ta pozi­tiv­no utje­ca­ti na druš­tvo, pa smo odgo­vor potra­ži­li kod umjet­nič­kog vodi­te­lja fes­ti­va­la Aleksandra Bančića koji se godi­na­ma bavi ovom tematikom:

- Kazalište može potak­nu­ti na pro­mje­ne, ali lju­di su ti koji mije­nja­ju. Pulski je forum još uvi­jek sla­bo pre­poz­nat u Hrvatskoj. S dru­ge stra­ne, mani­fes­ta­ci­ja je pri­hva­će­na diljem svi­je­ta. To je vid­lji­vo i na ovo­go­diš­njim radi­oni­ca­ma koje su bile krca­te i to polaz­ni­ci­ma iz raz­li­či­tih kra­je­va, zado­volj­no će Bančić.
Između osta­lo­ga napo­me­nuo je pro­blem s kojim se suoča­va Hrvatska i Europa opće­ni­to. Prema nje­mu, Kazalište potla­če­nih svo­di se samo na disku­si­ju ili pak u sklo­pu radi­oni­ca. Izvan Europe, pri­mje­ri­ce Brazilu, ovaj tip inte­rak­tiv­nog kaza­li­šta pred­stav­lja se publi­ci kao pra­va pred­sta­va s glu­mač­kom eki­pom, sce­no­gra­fi­jom i glaz­bom čime se lak­še može potak­nu­ti oso­bu iz publi­ke na sudje­lo­va­nje. Kod nas, isti­če Bančić, to je još uvi­jek u razvitku.
O iskus­tvi­ma doživ­lje­nim na radi­oni­ca­ma upi­ta­li smo split­sku glu­mi­cu i dram­sku peda­go­gi­nju Jasminu Žiljak koja je ima­la samo rije­či hva­le. Na teme­lju ste­če­nih iskus­tva ona pla­ni­ra Kazalište potla­če­nih dalje pro­ši­ri­ti i to na podru­čju Dramskog odgo­ja za peda­go­ge te Forum teatra za tinej­dže­re. Ove je godi­ne na Pulskom foru­mu bilo čak 5 radi­oni­ca, a pos­ljed­nja zavr­ša­va 26. lip­nja 2010.

Tekst napi­sa­la: VLASTA VUJAČIĆ

Fotografija