Društvo bez kulturne industrije

Sveučilišna pro­fe­so­ri­ca zagre­bač­kog Filozofskog fakul­te­ta, kan­di­dat­ki­nja HNS‑a u Kukuriku koali­ci­ji i apso­lut­na favo­rit­ki­nja među kul­tur­njač­kom stru­kom, Andrea Zlatar Violić naj­iz­gled­ni­ja je nova minis­tri­ca kulture.
Razgovaramo u pano­ram­skoj mani­ri, poku­ša­va­ju­ći dati ski­cu meto­do­lo­gi­je i ide­olo­gi­je pos­la u lije­poj zgra­di u Runjaninovoj ulici.
Cijeli raz­go­vor pre­no­si­mo s por­ta­la H‑Alter:

Kakav je, za poče­tak, vaš pri­vat­ni osje­ćaj pred važ­ne doga­đa­je? Ako se obis­ti­ni kons­te­la­ci­ja minis­tar­sta­va, s kak­vim ćete prvim mis­li­ma kre­nu­ti na posao?

Prvih dana, prvens­tve­no sa željom da upoz­nam lju­de koji rade u Ministarstvu kul­tu­re i sagle­dam situ­aci­ju kako je oni vide, jer vje­ru­jem u moguć­nost razvo­ja Ministarstva. Privatno, naj­ja­či je osje­ćaj odgo­vor­nos­ti, a on se, pak, tiče kul­tur­nja­ka i umjet­ni­ka, jer je atmo­sfe­ra podr­ške vrlo jaka. Pokušat ću ne mis­li­ti na knji­ge nas­lo­va poput “Zašto pamet­ni lju­di dono­se kri­ve odluke”.

Kadroviranja reso­ra kul­tu­re i zna­nos­ti naj­du­lje su osta­la visje­ti u zra­ku odlu­ka nove vla­de: o čemu daje mis­li­ti ta činje­ni­ca? Djeluje li demo­ra­li­zi­ra­ju­će ili podi­že pro­fe­si­onal­ni dišpet?

Svakako, bli­že je dišpe­tu ili, ljep­še reče­no, iza­zo­vu. Ta dva minis­tar­stva, koja budžet­ski sada vje­ro­jat­no ne dose­žu ni dva pos­to, gene­ra­to­ri su pro­mje­na u naj­ši­rem, druš­tve­nom smis­lu. Ne mis­lim tu na svje­to­na­zor­ske pro­mje­ne, nego na pro­mje­ne men­ta­li­te­ta, nači­na raz­miš­lja­nja, toč­ni­je, obli­ko­va­nja kri­tič­kog mišljenja.

Hadezovska Vlada navik­la nas je na čudan tip impli­cit­ne kul­tur­ne poli­ti­ke, per­so­ni­fi­ci­ra­ne likom minis­tra Bože Biškupića i nje­go­vih hobis­tič­kih sklo­nos­ti. Biškupićev mla­đi nas­ljed­nik Jasen Mesić dao je, pak, nas­lu­ti­ti zaokret pre­ma euro­pej­skoj buduć­nos­ti biro­kra­ti­za­ci­je kul­tu­re. Kako vidi­te Ministarstvo u neo­li­be­ral­nom kra­jo­li­ku EU‑a i kak­va je (sim­bo­lič­ka i/ili stvar­na) ulo­ga nje­go­va prvog čovjeka?

Što se neo­li­be­ral­no­ga kra­jo­li­ka tiče, europ­sko­ga ili svjet­sko­ga, malo mi može­mo ponu­di­ti na razi­ni kvan­ti­ta­tiv­no jakih kul­tur­nih i kre­ativ­nih indus­tri­ja. Zato se mora­mo usmje­ri­ti na pro­mo­ci­ju suvre­me­nih ino­va­tiv­nih umjet­nič­kih prak­si, ali i mode­la kul­tur­ne poli­ti­ke koji mije­nja­ju pos­to­je­će opre­ke izme­đu ins­ti­tu­ci­onal­ne budžet­ske kul­tu­re i komer­ci­ja­li­za­ci­je kul­tu­re. U sva­kom podru­čju, posao prve oso­be je da “na van” bra­ni svoj sek­tor, a nedos­tat­ke i pro­ble­me rje­ša­va iznutra.

Dojam je da je kul­tu­ra, prvi put u suvre­me­noj naci­onal­noj povi­jes­ti, vrlo važan poli­tič­ki čim­be­nik u obra­ni jav­nog dobra. Kako Ministarstvo kul­tu­re, s reto­rič­ki naj­sla­bi­jom pozi­ci­jom u Vladi, može pomo­ći u raci­ona­li­za­ci­ji kapi­ta­liz­ma u jav­nom sek­to­ru? Što bi bili prvi koraci?

Sama Europska uni­ja u novim pro­gram­skim smjer­ni­ca­ma pos­tav­lja kul­tu­ru u agen­du vanj­skih pos­lo­va, odnos­no, jas­no je da ele­men­tar­no pra­vo na kul­tur­nu raz­li­či­tost, koja bi tre­ba­la gene­ri­ra­ti inter­kul­tur­ni dija­log, otva­ra pros­tor dje­lo­va­nja puno veći od samo umjet­nič­kog rezul­ta­ta. Mislim da prvo tre­ba osvi­jes­ti­ti taj kapa­ci­tet kul­tu­re u pro­izvod­nji sim­bo­lič­ko­ga kapi­ta­la, insis­ti­ra­ti na vri­jed­nos­ti­ma koje nisu mjer­lji­ve eko­nom­skim para­me­tri­ma, nego učin­ci­ma u druš­tvu u cjelini.

Općenito uzev­ši, Ministarstvo kul­tu­re sma­tra se gigant­skim ban­ko­ma­tom za kul­tur­ne mani­fes­ta­ci­je i ugled­ni­ke. U zgra­du se ula­zi kad tre­baš novac za pri­red­bu, sva­ki trag kre­ativ­nos­ti osta­je izvan ulaz­nih vra­ta. Što (ili koga) tre­ba mijenjati?

Svrha Ministarstva je da poti­če razvoj kul­tu­re, da obli­ku­je para­lel­ne sce­na­ri­je te kul­tur­ne buduć­nos­ti. Treba se pomak­nu­ti od defe­tis­tič­ke pozi­ci­je da se bra­ni samo pos­to­je­će, jer time već u počet­ku gubi­mo i zaostajemo.

Čini se da je apa­tič­nost kul­tur­nih pro­fe­si­ona­la­ca dose­gla opas­nu toč­ku: od budu­ćeg ministra/ice oče­ku­je se mno­go i ništa, kako već tko u oča­ju tuma­či vlas­ti­tu finan­cij­sku situ­aci­ju. Koji su raci­onal­ni argu­men­ti za opti­mi­zam posla?

Meni se čini da su kul­tur­nja­ci pre­ras­li fazu apa­tič­nos­ti. Svi smo izgu­bi­li ilu­zi­je, a to je dobar start za raci­onal­no for­mu­li­ra­nje ono­ga što tre­ba radi­ti, u smis­lu pro­ce­du­re. Ali cilje­vi, oni uvi­jek jesu iznad i mora­ju biti iznad doseg­lji­vog, ina­če umjet­nost ne bi bila umjet­nost, ona mora biti pros­tor novo­ga i nepoznatoga.

Kako bi izgle­da­la kro­no­lo­gi­ja prvih pos­tu­pa­ka minis­tri­ce kul­tu­re? Što bi morao biti prvi od (naj)važnijih poteza?

Bojim se da kro­no­lo­gi­ja tj. redos­li­jed nije real­na opci­ja. Trebat će radi­ti para­lel­no na više razi­na, od bor­be za budžet, unu­tar­nje pre­ras­po­dje­le, krat­ko­roč­nih mje­ra, pa do rada na stra­te­gi­ji i inter­sek­tor­skom povezivanju.

Obrnuti omjer potroš­nje tzv. hlad­nog pogo­na i ula­ga­nja u kul­tur­ne pro­gra­me: kako ostva­ri­ti for­mu­lu uspje­ha kul­tur­ne poli­ti­ke? Zalažete se za sis­tem eva­lu­aci­je pro­gra­ma kao prvog kri­te­ri­ja u tom procesu?

Kod nas je finan­ci­ra­nje u kul­tu­ri naj­češ­će po logi­ci ste­če­nih pra­va, ne samo u ins­ti­tu­ci­ja­ma nego i u veli­kom dije­lu pri­vat­nog sek­to­ra, a neza­vis­ni su iz godi­ne u godi­nu izlo­že­ni pogi­bi­ji. I na lokal­nim razi­na­ma i na naci­onal­noj, odlu­ke o finan­ci­ra­nju nared­ne godi­ne dono­se se kad pro­gra­mi teku­će nisu ni dovr­še­ni, a kamo­li kva­li­tet­no ana­li­zi­ra­ni i eva­lu­ira­ni. Evaluacija se uglav­nom svo­di na kvan­ti­ta­tiv­nu – koli­ko pre­mi­je­ra, koli­ko gle­da­te­lja, koli­ko objav­lje­nih nas­lo­va, koli­ko sve­za­ka časo­pi­sa. Moramo pro­mi­je­ni­ti cik­lus finan­ci­ra­nja u nekim podru­čji­ma barem na dvo­go­diš­nji ritam i pos­to­je­ća vije­ća ustro­ji­ti tako da mogu radi­ti i kva­li­ta­tiv­nu evaluaciju.

Može li se išta u naci­onal­noj kul­tur­noj poli­ti­ci rije­ši­ti bez dira­nja u kul­tur­ne ins­ti­tu­ci­je poput naci­onal­nih kaza­li­šta? Može li ministar/ica kul­tu­re konač­no raz­bi­ti čvr­stu opnu izme­đu ins­ti­tu­ci­onal­nih i izva­nins­ti­tu­ci­onal­nih rad­ni­ka u kulturi?

Jasno je da bi naj­ve­će ins­ti­tu­ci­je tre­ba­le pos­ti­za­ti i naj­vi­ši stu­panj izvr­s­nos­ti, ali za to je potreb­no napra­vi­ti unu­tar­nje pre­us­tro­je tih ins­ti­tu­ci­ja. Nama tre­ba­ju sta­bil­ne ins­ti­tu­ci­je, ali ne i sta­tič­ne. Ne mis­lim da je pre­tje­ra­no kom­pli­ci­ra­no pre­mos­ti­ti jaz izme­đu ins­ti­tu­ci­onal­ne i vanins­ti­tu­ci­onal­ne kul­tu­re. Za poče­tak, u novim natje­ča­ji­ma za jav­ne potre­be u kul­tu­ri tre­ba za neza­vis­ne osi­gu­ra­ti pro­ra­čun­sku struk­tu­ru koja pokri­va u odre­đe­nom pos­tot­ku i hlad­ni pogon i pla­će, a ne samo tzv. pro­gram­ske tro­ško­ve, te uves­ti u natje­čaj dodat­ne kri­te­ri­je i poseb­ne pro­gram­ske lini­je koji isti­ču pri­ori­te­te kul­tur­ne poli­ti­ke. Negdje će to biti edu­ka­tiv­ni momen­ti, drug­dje part­ner­ska surad­nja ins­ti­tu­ci­onal­nih i vanins­ti­tu­ci­onal­nih, neg­dje teme soci­jal­ne ink­lu­zi­je i slično.

Ako govo­ri­mo o stra­te­škim pri­ori­te­ti­ma naci­onal­ne kul­tur­ne poli­ti­ke, gdje ih nala­zi­mo: u razvo­ju osi­ro­ma­še­ne neza­vis­ne sce­ne, na pla­nu ana­li­tič­kog miš­lje­nja o kul­tu­ri kroz ozbilj­ne (ne samo) jav­ne medi­je, edu­ka­ci­ji paupe­ri­zi­ra­ne kul­tur­ne publi­ke, kro­će­nju institucija?

U ovom tre­nut­ku mis­lim da je edu­ka­ci­ja na prvom mjes­tu i to na svim razi­na­ma, u kul­tur­noj admi­nis­tra­ci­ji i usta­no­va­ma, u lokal­nim zajed­ni­ca­ma koje nisu sprem­ne za obli­ko­va­nje kul­tur­nih stra­te­gi­ja. Analitika, koja je sada iznim­no sla­ba, tre­ba pre­ras­ti u ozbi­ljan odjel, ali tu raču­nam na part­ner­ske ins­ti­tu­ci­je poput IMO‑a i sve­uči­liš­nih pro­gra­ma koji se bave kul­tur­nim stu­di­ji­ma. Suradnja s MZOŠ-om je neizos­tav­na, ona će tra­ži­ti pro­mje­ne ne samo kuri­ku­lu­ma nego i nači­na pris­tu­pa obra­zo­va­nja u umjet­nos­ti, koja se ne može pouča­va­ti kao zna­nje o neče­mu, već kao prak­sa umi­je­ća. Potpora biv­šoj Muzičkoj omla­di­ni, tj. sadaš­njoj Glazbenoj mla­de­ži, što bi se rek­lo od Češke do Venezuele, u sva­kom mjes­tu mali orkestar.

Imate li, kao “minis­tri­ca in spe”, namje­ru uhva­ti­ti se uko­štac s pro­ble­mom jav­no­ga na HTV‑u? Od dav­nog anga­žma­na biv­šeg minis­tra Antuna Vujića ništa tak­vo­ga nije doš­lo s adre­sa Ministarstva?

Primjedbe na pos­to­je­ći, a ne baš jako sta­ri zakon već dola­ze s mno­gih stra­na, a kri­ti­ka da HRT iz dana u dan gubi karak­ter i svr­hu jav­ne tele­vi­zi­je pos­ta­la je činje­ni­ca. Baš zato što živi­mo u zem­lji čije su moguć­nos­ti ula­ga­nja u kul­tu­ru i obra­zo­va­nje oči­to budžet­ski ogra­ni­če­ne ili za to nije pos­to­ja­la ona mis­tič­na “poli­tič­ka volja”, ulo­ga jav­ne tele­vi­zi­je mno­go je važ­ni­ja. Pokazatelji sma­nje­ne gle­da­nos­ti jasan su sig­nal da je jav­nost izgu­bi­la povje­re­nje u taj medij, a bit će ga višes­tru­ko teže povratiti.

Participativna poli­ti­ka svih kul­tur­nih pro­fe­si­ona­la­ca, Ministarstvo kao tip hibrid­ne ins­ti­tu­ci­je mek­še hije­rar­hi­je s nagla­skom na surad­nji s neza­vis­nom kul­tu­rom: što se u reali­te­tu može obistiniti?

Participativno odlu­či­va­nje u kul­tu­ri je pro­ces, ono nije fik­si­ra­ni cilj. Zato nije mogu­će odgo­vo­ri­ti na pita­nje koli­ko se može reali­zi­ra­ti, nego kojim tem­pom i u kojem opse­gu će se par­ti­ci­pa­ci­ja – ne samo kul­tur­nja­ka nego i gra­đa­na kao pri­ma­te­lja kul­tu­re – moći ostva­ri­va­ti. Ministarstvo je krov­na ins­ti­tu­ci­ja, ali će pre­go­vo­ri s lokal­nim zajed­ni­ca­ma u tom pro­ce­su biti najvažniji.

Što je EU Ministarstvu kul­tu­re? Kako će se i gdje osje­ti­ti pri­sut­nost “nove ruke” i koje su tu pozi­tiv­ne stra­ne? Može li se još pre­go­va­ra­ti o, pri­mje­ri­ce, visi­ni PDV‑a na knjigu?

Pozitivno je ponaj­pri­je to što EU u podru­čju kul­tu­re, osim finan­cij­skim pot­po­ra­ma, dje­lu­je smjer­ni­ca­ma i pre­po­ru­ka­ma. Dio zako­no­dav­s­tva, koji se ticao audi­ovi­zu­al­nog sek­to­ra, odra­đen je u pre­go­vo­ri­ma. Što se tiče PDV‑a na knji­gu, ne znam je li u pred­pris­tup­nim pre­go­vo­ri­ma ostao otvo­ren pros­tor za odgo­du te mje­re, ali osim odgo­de, nema izgled­ni­jih perspektiva.

Treba li i u kul­tu­ri “pokre­nu­ti pro­izvod­nju i poti­ca­ti potroš­nju” i što bi to, izme­đu sus­pek­t­nih ter­mi­na kul­tur­nih indus­tri­ja i jav­no finan­ci­ra­ne kul­tu­re, moglo zna­či­ti? Koje su kul­tur­ne dis­ci­pli­ne i žan­ro­vi, gene­ral­no gle­da­ju­ći, u naj­bo­ljoj poziciji?

Kad govo­ri­mo o kul­tur­nim indus­tri­ja­ma, mis­lim da tre­ba osta­ti u kla­sič­no defi­ni­ra­nom podru­čju – izda­vaš­tvo, nosa­či zvu­ka, film­ska indus­tri­ja – dak­le, u podru­čji­ma u koji­ma se svih ovih dva­de­set godi­na kul­tur­nja­ci bore da “roba-knji­ga” ne bude isto kao “roba-cipe­la”, što se u uki­da­nju PDV‑a na final­ni pro­izvod dje­lo­mič­no i uspje­lo. Ali ako gle­da­mo ta podru­čja, ne može­mo govo­ri­ti da u Hrvatskoj ima­mo ozbilj­ne kul­tur­ne indus­tri­je, ponaj­vi­še zato što je u svim podru­čji­ma naj­kri­tič­nji onaj dio na kra­ju, a to je dis­tri­bu­ci­ja, tj. dola­zak do tzv. kul­tur­nog potro­ša­ča. Filmska indus­tri­ja ima naj­vi­še šan­se i to zato što se ona ustro­ji­la kao stru­ka unu­tar sebe, izbo­ri­la se za auto­nom­nu agen­ci­ju – HAVC – i poka­za­la da zna mis­li­ti i kre­ativ­no i ekonomski.

Koje je kul­tur­no podru­čje po vašem sudu u naj­go­rem polo­ža­ju i gdje tre­ba tra­ži­ti rješenja?

Klasična glaz­ba je pod­fi­nan­ci­ra­na u odno­su na dru­ge sek­to­re. Međunarodna i regi­onal­na surad­nja i, što je naj­go­re, surad­nja unu­tar Hrvatske, raz­mje­na pred­sta­va i kon­ce­ra­ta, u sla­bom su pos­tot­ku. Osim među­na­rod­nih i regi­onal­nih kopro­duk­ci­ja, tre­ba osi­gu­ra­ti cir­ku­la­ci­ju ono­ga što se u hrvat­skoj umjet­nos­ti pro­izvo­di po što većem bro­ju mjes­ta. Tu je iner­ci­ja poje­la pre­du­vje­te, jer pos­to­ji kata­log dvo­ra­na s poda­ci­ma o nji­ho­vim teh­nič­kim svoj­stvi­ma, što je pre­du­vjet za tak­vu suradnju.

Mnogo će lju­di u kul­tur­nom pogo­nu raz­li­či­tih žan­ro­va osta­ti bez pos­la u slje­de­ćem raz­dob­lju: pre­ka­ri­jat se, već i logi­kom euro­pej­skih slič­nos­ti, navod­no ne može izbje­ći? Neki, pak, bez ciniz­ma tvr­de da je pre­kar­ni posao u nara­vi dobrog kul­tur­nja­ka: što vi mislite?

Odgovor mogu upa­ki­ra­ti u lije­pe rije­či – mobil­nost i flek­si­bil­nost kul­tur­nja­ka zvu­če dobro, a pre­ka­ri­jat, nesi­gur­nost i neza­pos­le­nost zvu­če ite­ka­ko loše. Doista mis­lim da umjet­nič­ka zani­ma­nja nisu ista kao dru­ga: u neki­ma je, poput ple­sa, “rok tra­ja­nja” iznim­no kra­tak, glaz­be­ne, likov­ne, glu­mač­ke kari­je­re nisu pra­vo­crt­ne… Tu mora­ju pos­to­ja­ti “osi­gu­ra­či”, moguć­nost da umjet­ni­ci u tre­nut­ku nemo­guć­nos­ti nas­tav­ka bav­lje­nja umjet­nič­kom dje­lat­noš­ću pre­đu u umjet­nič­ku edu­ka­ci­ju ili kul­tur­ni menadž­ment, nešto što je iznim­no povezano.

Suradnja minis­tar­sta­va kul­tu­re i zna­nos­ti u hade­ze­ov­skoj se Vladi, naj­bla­že reče­no, nije prak­ti­ci­ra­la. Dolazite s Odsjeka kom­pa­ra­tis­ti­ke zagre­bač­kog FF‑a, jav­no ste se anga­ži­ra­li u sin­di­ka­tu Akademska soli­dar­nost. Hoćete li se kao even­tu­al­na minis­tri­ca zalo­ži­ti za prak­tič­nu surad­nju dva­ju ministarstava?

Spomenula sam to više puta, od edu­ka­ci­je i sta­tu­sa umjet­nič­kih aka­de­mi­ja do otku­pa knji­ga i pot­po­re pro­jek­ti­ma. MZOŠ je dois­ta veli­ko i slo­že­no minis­tar­stvo, a surad­nje dosad nije bilo goto­vo nikakve.

Između dva naj­frek­vent­ni­ja sce­na­ri­ja kul­tur­ne poli­ti­ke koja se pos­ljed­njih godi­na impli­cit­no pro­vo­de – fes­ti­va­li­za­ci­ja i kul­tur­ni turi­zam, gdje vidi­te tre­ću opciju?

Kontinuirani kul­tur­ni život kroz cije­lu godi­nu. Naravno da u turis­tič­kim mjes­ti­ma mora­ju pos­to­ja­ti atrak­tiv­ni kul­tur­ni vrhun­ci u turis­tič­koj sezo­ni, ali kul­tur­na infras­truk­tu­ra fes­ti­va­la i raz­li­či­tih “lje­ta” mora ima­ti učin­ke kroz cije­lu godi­nu. Iz jed­no­krat­nos­ti fes­ti­va­la, naro­či­to u manjim sre­di­na­ma, tre­ba­mo doći do razvo­ja vlas­ti­te kul­tur­ne infras­truk­tu­re svih mjesta.

Izvor

Foto

• Andrea Zlatar Violić
• kulturna industrija