59. Pula – Bolesno zdravstvo

NACIONALNI PROGRAM: LJUDOŽDER VEGETARIJANAC, reda­te­lja Branka Schmidta i ZABRANJENO SMIJANJE, reda­te­lja Davora Žmegača

Nakon Noćnih bro­do­va, Ljudožder vege­ta­ri­ja­nac je dru­gi film u doma­ćoj kon­ku­ren­ci­ji koji je već igrao u kini­ma. Branko Schmidt ponov­no je reži­rao film pre­ma roma­nu Ive Balenovića, osla­nja­ju­ći se na pro­vje­re­ni recept vrlo uspješ­nih Metastaza, a čini se da ponov­no ima i vrlo ozbilj­ne šan­se za glav­ne nagra­de. Budući da je Balenović biv­ši liječ­nik-gine­ko­log, rad­nja se odvi­ja u zagre­bač­koj gine­ko­lo­škoj kli­ni­ci kojom domi­ni­ra iznim­no ambi­ci­ozan i bes­kru­pu­lo­zan liječ­nik Danko Babić (Rene Bitorajac). No, iza Babićeve uspješ­ne i druš­tve­no pri­hvat­lji­ve poja­ve kri­je se kri­mi­na­lac sklon pro­ne­vje­ra­ma, dis­kre­di­ti­ra­nju kole­ga i surad­nji s pod­zem­ljem, odnos­no tip koji ne bira sred­stva da bi ostva­rio svo­je boles­ne ambi­ci­je. Babićev lik vrlo je sli­čan poruč­ni­ku koje­ga glu­mi Harvey Keitel u kul­t­noj Ferrarinoj dra­mi Okorjeli poli­ca­jac, ovi­san je o poro­ci­ma (nar­ko­ti­ci, seks i dru­go), sklon je pro­ne­vje­ra­ma i korup­ci­ji, stal­no krši zakon i uop­će ne suosje­ća s lju­di­ma koji su ovis­ni o nje­mu. Za raz­li­ku od Ferrarinog lika, koji shva­ća da se mora isku­pi­ti u katar­zič­nom fina­lu, Babić pro­la­zi goto­vo neo­krz­nut i takav zavr­še­tak, iako možda dje­lu­je poma­lo nedo­vr­še­no, ostav­lja još veći osje­ćaj gor­či­ne kod gle­da­te­lja. Novi Žmegačev film Zabranjeno smi­ja­nje manje je depre­si­van od Schmidtovog, ali i znat­no loši­je reži­ran. Ta kome­di­ja o čla­no­vi­ma zagre­bač­ke obi­te­lji i nji­ho­vim lju­bav­nim avan­tu­ra­ma ima broj­nih sla­bos­ti. Osim što je sce­na­rij, napi­san pre­ma isto­ime­noj kome­di­ji Mire Gavrana, pri­lič­no pre­dvid­ljiv i pun kli­še­ja, još veći pro­blem je glu­mač­ka neuvjer­lji­vost i režij­ska nez­grap­nost. Naravno da smi­ja­nje u ovom slu­ča­ju nije zabra­nje­no, nego je s obzi­rom na film­ski žanr iznim­no poželj­no, iako gle­da­te­lji nema­ju raz­lo­ga za to. Srećom da je publi­ka u Areni iznim­no dobro­na­mjer­na pre­ma doma­ćem fil­mu pa je i Žmegačev reda­telj­ski povra­tak pro­šao bolje nego što zaslužuje.

Elvis Lenić