59. Pula – Prožimanje filmskih rodova

NACIONALNI PROGRAM: PISMO ĆAĆI, reda­te­lja Damira Čučića

MEĐUNARODNI PROGRAM: ITALIJA: VOLI JE ILI NAPUSTI, reda­te­lja Gustava Hofera i Luce Ragazzija

Nesređeni odno­si izme­đu dje­ce i rodi­te­lja uobi­ča­je­na su tema­ti­ka film­skih reda­te­lja, iako se Damir Čučić u svo­jem igra­no­film­skom prvi­jen­cu Pismo ćaći potru­dio napra­vi­ti odre­đe­ni stil­ski odmak. Sin (Milivoj Beader) je neus­pje­šan glu­mac koji živi u Zagrebu, dok otac (Mate Gulin) pro­živ­lja­va svo­je umi­rov­lje­nič­ke dane na obi­telj­skoj sta­ri­ni u Drnišu. Kako bi se obra­ču­nao s nata­lo­že­nim iskus­tvom među­sob­nog optu­ži­va­nja, nera­zu­mi­je­va­nja i nedos­tat­ke komu­ni­ka­ci­je, sin sni­ma svo­je mono­lo­ge na videu i šalje ih ocu, budu­ći da ne želi raz­go­va­ra­ti s njim u četi­ri oka. Iako siže upu­ću­je na dram­sku teži­nu, film je dobrim dije­lom vrlo duho­vit, a ta urav­no­te­že­nost komič­nog i tra­gič­nog pot­vr­đu­je Čučićev sta­tus uspješ­nog debi­tan­ta u kate­go­ri­ji dugo­me­traž­nog igra­nog fil­ma. Pritom je naro­či­to zanim­ljiv način kojim Čučić, ina­če autor broj­nih nagra­đi­va­nih doku­men­ta­ra­ca, igra­no­film­sku pri­ču pro­ži­ma ele­men­ti­ma svoj­stve­nim doku­men­tar­nom fil­mu. Takvi su pos­tup­ci dugač­kih izrav­nih ispo­vi­je­di u kame­ru, čes­to odvo­je­nih mon­taž­nim rezo­vi­ma kao da je govor­nik jed­nos­tav­no isklju­či­vao i uklju­či­vao kame­ru, kao i nači­ni sni­ma­nja ele­men­tar­nih život­nih aktiv­nos­ti liko­va. Dok je Čučić vrlo uspješ­no uklo­pio ele­men­te doku­men­tar­nog fil­ma u igra­ni, tali­jan­ski reda­te­lji Gustav Hofer i Luca Ragazzi napra­vi­li su upra­vo suprot­no. U svo­jem doku­men­tar­cu Italija: Voli je ili napus­ti pred­stav­lja­ju suvre­me­nu Italiju kao jed­nu iznim­no nepra­ved­nu i bes­per­s­pek­tiv­nu zem­lju, koju napu­šta sve veći broj mla­dih lju­di u potra­zi za boljim živo­tom. Dokumentarac je struk­tu­ri­ran kao road movie, budu­ći da auto­ri fil­ma putu­ju auto­mo­bi­lom s kra­ja na kraj zem­lje, a pri­tom u nara­tiv­no tki­vo čes­to uba­cu­ju ani­mi­ra­ne dije­lo­ve i dru­ge pos­tup­ke nesvoj­stve­ne doku­men­tar­nom fil­mu. Njihov izra­zi­to didak­ti­čan film nije nikak­va novost, sve je to već radio svjet­ski poz­na­ti Michael Moore, ali takav pris­tup oči­to još naila­zi na dobar odjek. Kako ina­če objas­ni­ti činje­ni­cu da se za film oti­ma­ju broj­ni film­ski fes­ti­va­li i tele­vi­zij­ske postaje.

Elvis Lenić