MFF – U znaku Terencea Daviesa

TRILOGIJA TERENCEA DAVIESA, reda­te­lja Terencea Daviesa

KOŠNICE, gru­pe redatelja

CHAPITEAU SHOW, reda­te­lja Sergeja Lobana

Jučer je pri­ka­zan prvi film bri­tan­skog reda­te­lja Terencea Daviesa, ovo­go­diš­njeg dobit­ni­ka nagra­de Maverick, koje­ga je publi­ci pred­sta­vio film­ski kri­ti­čar i pro­gram­ski izbor­nik Jurica Pavičić. Daviesov prvi­je­nac, jed­nos­tav­nog nas­lo­va Trilogija Terencea Daviesa, nas­ta­jao je u dugom raz­dob­lju od 1976. – 1983. godi­ne. Najprije je reži­rao sred­njo­me­traž­ni film Djeca, a nakon toga krat­ko­me­traž­ne Bogorodica s dje­te­tom i Smrt i pre­obra­že­nje, zaokru­žu­ju­ći život­nu puta­nju svo­jeg alter-ega Roberta Tuckera (glu­me ga raz­li­či­ti glum­ci, zavis­no od život­ne dobi). Davies je u tri­lo­gi­ji impre­siv­no i dubo­ko­um­no sažeo vlas­ti­te život­ne pro­ble­me i opse­si­je, počev­ši od otkri­va­nja homo­sek­su­al­nos­ti i oče­vog nasi­lja u dje­tinj­stvu, pre­ko ovis­nos­ti o maj­ci i poku­ša­ja zati­ra­nja homo­sek­su­al­nih pori­va u sred­njoj život­noj dobi, do fizič­kog pro­pa­da­nja i smr­ti u sta­ros­ti. Zahvaljujući feno­me­nal­noj crno-bije­loj foto­gra­fi­ji Williama Divera, film je iznim­no dojm­ljiv spoj život­ne okrut­nos­ti i pri­ta­je­ne lirič­nos­ti, koji kod gle­da­te­lja iza­zi­va naj­sup­til­ni­je emo­ci­je. Nakon ova­ko snaž­nog umjet­nič­kog iskus­tva, nešto sla­bi­ji dojam osta­vio je kopro­duk­cij­ski pro­jekt Košnice (pri­ka­zan je i kra­jem netom zavr­še­nog pul­skog fes­ti­va­la), iako je zapra­vo riječ o vrlo dobrom fil­mu. Pet reda­te­lja obra­đu­je pet malih ljud­skih sud­bi­na u veli­kim gra­do­vi­ma (London, Prag, Zagreb, Köln, Jeruzalem), koje su sni­ma­ne kao da je riječ o omni­bu­su, ali je naj­zad sve mon­ti­ra­no pos­tup­kom moza­ič­ke dra­ma­tur­gi­je poput Roberta Altmana ili P. T. Andersona. Duhovitošću i šar­mom naj­vi­še se isti­če češka epi­zo­da (reda­telj Tomaš Kratochvil), iako ni zagre­bač­ka, o pro­pa­lom mena­dže­ru koji pred obi­te­lji glu­mi da nije dobio otkaz, uop­će nije loša (reda­telj Igor Šeregi). Na mene je dru­gog dana naj­sla­bi­ji dojam osta­vio upra­vo film o koje­mu se naj­vi­še pri­ča­lo, a to je mara­ton­sko rusko dje­lo Chapiteau Show (tra­je tri i pol sata), reda­te­lja Sergeja Lobana. Radnja se odvi­ja u lje­to­va­li­štu na Crnome moru, gdje se među­sob­no sre­ću juna­ci četi­ri pri­če, dok se u gra­du odvi­ja nadre­al­na pred­sta­va po kojoj je film dobio ime. Iako reda­telj vje­što vodi poje­di­ne pri­če, a veći­ni gle­da­te­lja rad­nja je bila vrlo duho­vi­ta, cje­li­na je neka­ko nedo­re­če­na. Kao da toli­ki trud u nara­ci­ji i vođe­nju liko­va naj­zad nije oprav­dan onim što u konač­ni­ci vidimo.

Elvis Lenić