Otac i sin

TV: MED, reda­te­lja Semiha Kaplanoglua

U nedje­lju 02. ruj­na pri­ka­zu­je se na HTV‑u nagra­đi­va­ni film „Med“, tur­skog reda­te­lja Semiha Kaplanoglua, čija je pri­ča smje­šte­na u rural­nu pro­vin­ci­ju. Dječak Yusuf (izvr­s­ni Bora Altas) živi s ocem i maj­kom u kući­ci na rubu pito­re­sk­nog mjes­ta, iznim­no je intro­vert­no dije­te i teško komu­ni­ci­ra s oko­li­nom, što naro­či­to bri­ne nje­go­vu briž­nu maj­ku. Otac se bavi pče­lar­stvom i jedi­no s njim dje­čak ima spon­tan odnos, ali nakon jed­nog odla­ska na teren otac se dani­ma ne vra­ća kući. Dok utu­če­na maj­ka s rod­bi­nom čeka tra­gič­nu vijest, dje­čak se sve više pov­la­či u sebe i raz­miš­lja kako da pro­na­đe oca. „Med“ je art film spo­rog izla­ga­nja i pri­lič­no dugač­kih kadro­va, u koje­mu su sta­nja liko­va i ugo­đa­ji važ­ni­ji od dina­mič­ne rad­nje. U ovak­vim fil­mo­vi­ma iznim­no su bit­ni glum­ci, a osim izvr­s­nog dje­ča­ka Altasa, sja­jan je i Erdal Besikçioglu u ulo­zi nje­go­vog oca. Njihovi liko­vi okos­ni­ca su cije­log fil­ma, oni se naj­bo­lje razu­mi­ju šut­ke, kad baš mora­ju komu­ni­ci­ra­ju šap­tom, a obo­ji­ca su izra­zi­ti indi­vi­du­al­ci i druš­tve­ni mar­gi­nal­ci. Otac uži­va rade­ći u pus­toj i nepre­gled­noj šumi, mili­je su mu druš­tvo pče­le nego lju­di. Sin se osje­ća izdvo­jen u ško­li budu­ći da ima veli­kih pro­ble­ma s čita­njem i nika­ko ne uspi­je­va osvo­ji­ti znač­ku naj­bo­ljeg uče­ni­ka, a nje­go­va mar­gi­na­li­zi­ra­na pozi­ci­ja dodat­no je nagla­še­na kadro­vi­ma veli­kog odmo­ra kada sje­di povu­če­no sa stra­ne dok se dru­ga dje­ca igra­ju u dvo­ri­štu. Ima u „Medu“ ele­me­na­ta koji aso­ci­ra­ju na suvre­me­nog ruskog kla­si­ka Aleksandra Sokurova i nje­gov izvan­re­dan film „Majka i sin“. Oba ostva­re­nja bave se vezom izme­đu rodi­te­lja i dje­te­ta u ozra­čju nado­la­ze­će tra­ge­di­je i konač­nog opro­šta­ja od rodi­te­lja, a ta veza goto­vo je pot­pu­no liše­na ver­bal­ne komu­ni­ka­ci­je, ona se mani­fes­ti­ra mimi­kom, tiši­nom i govo­rom tije­la. Kod oba reda­te­lja tako­đer je iznim­no bitan veli­čans­tven govor pri­ro­de, buja­ju­će, plod­ne i neuni­šti­ve, koju reda­te­lji impre­siv­nim vizu­al­nim pos­tup­ci­ma pre­no­se na veli­ki ekran. Moćno pri­sus­tvo te pri­ro­de, podjed­na­ko lirič­ne i okrut­ne, dodat­no nagla­ša­va emo­ci­onal­ne spre­ge izme­đu rodi­te­lja i nji­ho­vih poto­ma­ka. Ako to već nis­te uči­ni­li, umo­či­te ove nedje­lje prste u „Med“.

Elvis Lenić