13. Međunarodna izložba arhitekture, Biennale Architettura 2012. Common Ground, 29.08 – 25.11. Venezia

[lang_hr]Civilno druš­tvo sači­nja­va­ju poje­din­ci i ins­ti­tu­ci­je koji se ne čine uvi­jek spo­sob­ni pre­poz­na­ti zah­tje­ve orga­ni­za­ci­je pros­to­ra u kojem živi­mo ili istra­ži­ti poten­ci­ja­le koje nudi arhi­tek­tu­ra. S dru­ge stra­ne, arhi­tek­te se čes­to pro­zi­va da stva­ra­ju objek­te koji će zapa­nji­ti i pri­vu­ći paž­nju, uči­ni­ti nešto sen­za­ci­onal­no, ali nije pove­za­no s orga­ni­za­ci­jom grad­skog ili poje­di­nač­nog živo­ta. Na taj način, ne negi­ra­ju­ći da pos­to­ji pro­blem u odno­su izme­đu arhi­tek­tu­re i eko­lo­gi­je, arhi­tek­tu­re i teh­no­lo­gi­je te arhi­tek­tu­re i urba­niz­ma poan­ta je u tome da se ispu­ni puko­ti­na nas­ta­la izme­đu arhi­tek­tu­re i civil­nog druš­tva. Na takav način Paolo Baratta, pred­sjed­nik orga­ni­za­ci­je La Biennale di Venezia, objaš­nja­va pris­tup oda­bi­ru selek­to­ra ovo­go­diš­njeg arhi­tek­ton­skog bije­na­la i doda­je kako oče­ku­je da će ova izlož­ba biti sači­nje­na od odje­ka, gdje će nepo­re­ci­va veza izme­đu arhi­tek­tu­re, pros­to­ra i pla­ni­ra­nja gra­da ponov­no pro­iza­ći iz poj­ma rezonance.[/lang_hr]

 

 
Izbor je tako pao na Davida Chipperfielda (London, 1953) kao jed­nog od naj­poz­na­ti­jih arhi­te­ka­ta današ­nji­ce (s ure­di­ma u Londonu, Berlinu, Milanu i Shanghaiu) koji je ujed­no gos­tu­ju­ći pro­fe­sor arhi­tek­ton­skog dizaj­na na Sveučilištu Yale. Bijenale arhi­tek­tu­re u Veneciji, koji je ujed­no naj­ve­ća i naj­poz­na­ti­ja svjet­ska izlož­ba arhi­tek­tu­re, Chipperfield je odlu­čio usmje­ri­ti pre­ma pita­nji­ma kon­ti­nu­ite­ta, kon­tek­s­ta i sje­ća­nja, pre­ma zajed­nič­kim utje­ca­ji­ma i oče­ki­va­nji­ma i uka­za­ti na oči­ti nedos­ta­tak razu­mi­je­va­nja koji pos­to­ji izme­đu arhi­tek­ton­ske pro­fe­si­je i druš­tva. Takav izbor teme ukla­pa se u trend pos­ljed­njih neko­li­ko bije­na­la od Aaron Betskya (Architecture beyond buil­ding) pri­je četi­ri godi­ne do Kazuyo Sejime (People meet in arc­hi­tec­tu­re) pri­je dvi­je godi­ne. Chipperfield isti­če da naziv Common gro­und (zajed­nič­ka osno­va) usmje­ra­va paž­nju na grad, koji je podru­čje eks­per­ti­ze i dje­lat­nos­ti arhi­te­ka­ta, ali i nešto što se ostva­ru­ju u surad­nji sa sva­kim gra­đa­ni­nom te mno­gim dru­gim dioni­ci­ma i učes­ni­ci­ma u pro­ce­su izgrad­nje. Njegovo je uvje­re­nje da mi dije­li­mo ide­je i vizi­je koje mogu biti pot­vr­đe­ne u samoj arhi­tek­tu­ri. Ovom izlož­bom on nas pozi­va da pro­na­đe­mo zajed­nič­ke ide­je iz naše indi­vi­du­al­ne pozi­ci­je raz­li­či­tos­ti. Tema bije­na­la osmiš­lje­na je kao pro­vo­ka­ci­ja arhi­tek­ti­ma kako bi demons­tri­ra­li svo­ju posve­će­nost zajed­nič­kim vri­jed­nos­ti­ma koje dije­li­mo, poti­ču­ći ih da se odmak­nu od mono­graf­ske pre­zen­ta­ci­je svo­jih rado­va pre­ma pri­ka­zu surad­nje i nak­lo­nos­ti koja sto­ji u pod­lo­zi. Chipperfield tako­đer isti­če da uspr­kos našim raz­li­či­tim sklo­nos­ti­ma, osno­va­ma i gle­di­šti­ma mi zais­ta dije­li­mo zajed­nič­ko tlo, a to obli­ku­je temelj nečeg što bi se moglo opi­sa­ti kao arhi­tek­ton­ska kul­tu­ra koja nam omo­gu­ća­va osno­vu za dija­log, ras­pra­vu i miš­lje­nje. Time bije­na­le dobi­ja karak­ter mjes­ta istra­ži­va­nja. U tom pogle­du tre­ba gle­da­ti i na pro­gram surad­nje sa Sveučilištima, Akademijama, istra­ži­vač­kim i obra­zov­nim ins­ti­tu­ci­ja­ma iz arhi­tek­tu­re, vizu­al­nih umjet­nos­ti i srod­nim podru­či­ma nazvan Biennale Sessions. Cilj ove ini­ci­ja­ti­ve je potak­nu­ti grup­nu posje­tu stu­de­na­ta i nas­tav­ni­ka te pru­ži­ti asis­ten­ci­ju u orga­ni­za­ci­ji puto­va­nja i borav­ka i osi­gu­ra­ti im pros­tor za pre­da­va­nje i disku­si­ju. Do otva­ra­nja bije­na­la surad­nja je uspos­tav­lje­na sa 61 ins­ti­tu­ci­jom (23 tali­jan­ske i 38 stra­nih) naža­lost među nji­ma nema nijed­ne iz Hrvatske. U sklo­pu osta­lih edu­ka­cij­skih aktiv­nos­ti  orga­ni­zi­ra­ni su vođe­ni obi­las­ci kao i radi­oni­ce nami­je­nje­ni raz­li­či­toj publici.

 
Kvantifikativni poda­ci, kao i sva­ke godi­ne poka­zu­ju važ­nost i rast arhi­tek­ton­skog bije­na­la, pa se tako ove godi­ne izlož­ba pros­ti­re na pre­ko 10.000 kva­drat­nih meta­ra na pros­to­ri­ma cen­tral­nog pavi­ljo­na na Giardinima te Arsenalima gdje je pri­ka­za­no 69 pro­je­ka­ta na koji­ma je sudje­lo­va­lo 119 sudi­oni­ka. Pored toga izlož­bi je pri­dru­že­no 55 naci­onal­nih pavi­ljo­na koji se veći­nom nala­ze na Giardinima i Arsenalima, ali i dru­gim pros­to­ri­ma Venecije. Izložba tako­đer uklju­ču­je 18 kola­te­ral­nih doga­đa­nja koje pred­stav­lja­ju raz­li­či­te naci­onal­ne i među­na­rod­ne subjek­te i ins­ti­tu­ci­je na raz­li­či­tim loka­ci­ja­ma po Veneciji. Kao i uvi­jek izlož­ba je popra­će­na opsež­nim kata­lo­gom  gdje su na 348 stra­ni­ca opi­sa­ni i pri­ka­za­ni među­na­rod­na izlož­ba, naci­onal­ni pavi­ljo­ni i kola­te­ral­ni događaji.

 
U pros­to­ru Arsenala smje­šten je pavi­ljon Hrvatske gdje se pri­ka­zu­je izlož­ba povje­re­ni­ka Tomislava Pavelića i Pulske gru­pe sa surad­ni­ci­ma. Iako pros­tor­no sku­če­na, izlož­ba je vizu­al­no priv­lač­na i uskla­đe­na s temom i duhom izlož­be, a da je stvar­no pri­vuk­la paž­nju poka­zu­je činje­ni­ca da je naj­poz­na­ti­ji svjet­ski arhi­tek­ton­ski časo­pis Domus hrvat­sku izlož­bu uvr­stio u izbor od deset pro­je­ka­ta koje sva­ka­ko tre­ba pogle­da­ti. U novi­na­ma Građanske ini­ci­ja­ti­ve za Muzil “Volim Pulu” koje su ovaj put pre­ve­de­ne na engle­ski pos­lu­ži­le i kao poprat­ni tek­s­tu­al­ni mate­ri­jal uz izlož­bu navo­di se kako je izlož­ba pod nas­lo­vom Neposredna demo­kra­ci­ja zah­ti­je­va nepo­sre­dan pros­tor zapra­vo ras­pra­va o “našoj zajed­nič­koj osno­vi u vre­me­nu kada su pro­tes­ti oko nas sve glas­ni­ji, broj neza­do­volj­nih kapi­ta­liz­mom rapid­no ras­te, a pros­to­ri gra­da pos­ta­ju popri­šti­ma suko­ba gdje je zah­tjev za nepo­sred­nom demo­kra­ci­jom stav­ljen u prvi plan”. Pulska gru­pa tako pri rje­ša­va­nju pros­tor­nih pro­ble­ma svo­je druš­tve­ne zajed­ni­ce dje­lu­je u uvje­ti­ma jed­na­kos­ti s osta­lim sugra­đa­ni­ma, za raz­li­ku od hije­rar­hij­skog pris­tu­pa suz­dr­ža­nih profesionalaca.

 
Pored samih izlož­bi pri­li­kom otvo­re­nja bije­na­la odr­ža­ne su i raz­ne pre­zen­ta­ci­je, pre­da­va­nja i semi­na­ri, a ovdje će se spo­me­nu­ti samo raz­go­vor na temu men­tor­stva kojeg je Han Ulrich Obrist vodio s Davidom Chipperfieldom, Kazuyo Sejimom, Alison Crawshaw i Sahel Al-Hiyarijem. Chipperfield je istak­nuo da je za nje­ga arhi­tek­tu­ra trud, vizi­ja i anga­žman te je usmje­re­na pre­ma smis­lu živo­ta. Za nje­ga je u pro­ce­su podu­ča­va­nja bit­no ins­pi­ri­ra­ti dok je za for­mal­ni dio uče­nja bit­na dis­ci­pli­na. On sma­tra da je arhi­tek­tu­ra dje­lat­nost koja zah­ti­je­va naj­vi­še surad­nje i doda­je: “…arhi­tek­tu­ra se ne odno­si na sta­tus, već je to zajed­nič­ka kul­tu­ra arhi­tek­tu­re” te isti­če da nije želio da Biennale bude izlož­ba samo nekih oda­bra­nih rado­va. Pri kra­ju raz­go­vo­ra na pita­nje o tome što bi savje­to­va­li mla­dim arhi­tek­ti­ma Chipperfield je uz smi­jeh odgo­vo­rio: “Preselite se u Švicarsku!”, a pos­li­je dodao ozbilj­ni­je kako tre­ba­ju sli­je­di­ti svo­je ins­tin­k­te te da je on osob­no uvi­jek poku­ša­vao sli­je­di­ti zdra­vi razum. Također je dodao da tre­ba­ju biti sigur­ni u ono što rade, ali isto­vre­me­no se uvi­jek pita­ti: “Zašto?”. Odgovarajući na isto pita­nje Sejima je rek­la: “Pokušavajte i poku­ša­vaj­te… i nešto će se desi­ti.” i istak­nu­la kako se ne smi­je potis­nu­ti intu­itiv­ni pro­ces, Crawshaw je doda­la neka budu ambi­ci­oz­ni i smje­li i sve je mogu­će, dok je Al-Hiyari rekao kako sma­tra da je to nešto u vezi uprav­lja­nja svo­jim egom.

 
Kao i uvi­jek uz služ­be­no otva­ra­nje bije­na­la upri­li­če­na dodje­la nagra­da koje su ove godi­ne dodi­je­lje­ne Japanu za naci­onal­ni pavi­ljon i izlož­bu Architecture possi­ble here? Home-for-All, u kojoj se pri­ka­zu­je surad­nja jed­nog od vode­ćih svjet­skih arhi­te­ka­ta Toyo Ita s mla­đim arhi­tek­ti­ma i lokal­nom zajed­ni­com kako bi se na prak­ti­čan i ima­gi­na­ti­van način osmis­lio novo sre­di­šte regi­je koju je uni­šti­la nedav­na pri­rod­na katas­tro­fa. U obraz­lo­že­nju se isti­če da je pre­zen­ta­ci­ja izvan­red­na, ali i pri­la­go­đe­na širo­koj publi­ci te da su čla­no­vi žiri­ja impre­si­oni­ra­ni huma­noš­ću ovog pro­jek­ta. Kao naj­bo­lji pro­jekt nagra­đen je rad Torre David / Gran Horizonte od Urban-Think Tank (Alfredo Brillenbourg, Hubert Klumpner) i Justina McGuirka  i lju­di iz Caracasa koji su stvo­ri­li novu zajed­ni­cu i dom u jed­noj napu­šte­noj i nedo­vr­še­noj zgra­di te tako napra­vi­li naj­ve­ći svjet­ski skvot. Žiri je pohva­lio auto­re na “pre­poz­na­va­nju sna­ge ovog tran­sfor­ma­cij­skog pro­jek­ta na kojeg se može gle­da­ti kao ins­pi­ra­cij­ski model koji uva­ža­va sna­gu nefor­mal­nog druš­tva”. Nagrada za obe­ća­va­ju­ću i per­s­pek­tiv­nu prak­su dodi­je­lje­na je Grafton Architects (Yvonne Farrell and Shelley McNamara) za pro­jekt Architecture as new Geography kojim su pre­zen­ti­ra­li novi sve­uči­liš­ni kam­pus u Limi kroz ins­ta­la­ci­ju s “izra­že­nim kon­cep­tu­al­nim i pros­tor­nim kva­li­te­ta­ma”. Pored ovih glav­nih nagra­da poseb­no su spo­me­nu­ti i pro­jek­ti naci­onal­nih izlož­bi Poljske Making the wal­ls quake as if they were dila­ting with the secret knowled­ge of gre­at powers, za “hra­bru i smje­lu ins­ta­la­ci­ju koja pod­sje­ća posje­ti­te­lje da tre­ba­ju slu­ša­ti isto kao i gle­da­ti”, SAD‑a Spontaneous inter­ven­ti­ons: Design Actions for the Common Good, za inte­rak­tiv­nu ins­ta­la­ci­ju “koja sla­vi sna­gu poje­di­na­ca da mije­nja­ju druš­tvo malim, ali dje­lo­tvor­nim nači­ni­ma”, Rusije I‑city, za oso­bi­to atrak­tiv­nu vizu­al­nu pre­zen­ta­ci­ju “koja publi­ku pre­tva­ra u digi­tal­ne špi­ju­ne” te Cino Zucchi Architetti Copycat. Empathy and Envy as Form Makers, za ins­ta­la­ci­ju koja “evo­ci­ra kom­plek­s­nu mre­žu odno­sa koji obli­ku­ju našu fizič­ku oko­li­nu”. Pored toga poseb­na nagra­da, Zlatni lav za život­no pos­tig­nu­će dodi­je­lje­na je poz­na­tom por­tu­gal­skom arhi­tek­ti Álvaro Siza Vieiri.
Na kon­cu svi­ma zain­te­re­si­ra­ni­ma za arhi­tek­tu­ru, ali i obli­ko­va­nje grad­skog pros­to­ra te zajed­nič­kog živo­ta tre­ba sva­ka­ko pre­po­ru­či­ti odla­zak u Veneciju i obi­la­zak izlož­be i zaklju­či­ti rije­či­ma samog Chipperfielda kako je izlož­ba: “…posve­će­na sudi­oni­ci­ma i suučes­ni­ci­ma te nji­ho­voj pre­da­nos­ti i ener­gi­ji kao i surad­nji u ovom eks­pe­ri­men­tal­nom poku­ša­ju da se defi­ni­ra Zajednička osnova.”

 

Paviljon Rusije, Sergei Tchoban,

I‑city

 

Paviljon SAD, Cathy Lang Ho,

Spontaneous inter­ven­ti­ons: Design Actions for the Common Good

 

 

Grafton Architects (Yvonne Farrell and Shelley McNamara)

Architecture as new Geography

 

 

Tekst napi­sao: Boris Bogunović

Izvor foto­gra­fi­ja: press mate­ri­ja­li Biennale di Architettura 2012

• Biennale arhitekture u Veneciji
• Common ground
• Paolo Baratta
• Pulska grupa