Noel Šuran

Noel Šuran iz Lindara diplo­mi­rao je kipar­stvo na Akademiji pri­mi­je­nje­nih umjet­nos­ti u Rijeci, a tre­nut­no poha­đa Poslijediplomski dok­tor­ski stu­dij Kulturne antro­po­lo­gi­je i etno­lo­gi­je u Zagrebu. Noel je mla­di umjet­nik širo­kog spek­tra inte­re­sa što odli­ku­je i nje­gov stva­ra­lač­ki i znans­tve­ni rad.

 

Završio si sred­nju medi­cin­sku ško­lu u Puli, stu­di­rao medi­ci­nu i, na kra­ju, 2006. godi­ne upi­sao Akademiju pri­mi­je­nje­nih umjet­nos­ti te diplo­mi­rao kipar­stvo. Kad si shva­tio da ne želiš biti dok­tor već umjetnik?

 
– Kada sam nakon osnov­ne ško­le (koja mi je bila naj­go­ra) tre­bao upi­sa­ti sred­nju ško­lu, neki su mi pred­la­ga­li da upi­šem gim­na­zi­ju, neki umjet­nič­ku, a ja sam upi­sao medi­cin­sku ško­lu. Ta ško­la mi je bila jako inte­re­sant­na, stal­no smo bili na prak­si po bol­ni­ci, proš­li smo sve odje­le od rađa­one do pato­lo­gi­je i to mi je bilo veli­ko iskus­tvo, vrlo zanim­lji­vo. Kako je nakon matu­re tre­ba­lo upi­sa­ti neki fakul­tet, mala gru­pa nas spre­ma­la se upi­sa­ti medi­ci­nu. Bili smo jako dobra gene­ra­ci­ja i veći­na nas je upi­sa­la ono što je namje­ra­va­la. Kad sam došao na medi­cin­ski  fakul­tet na prvom pre­da­va­nju uvi­dio sam da me to uop­će ne zani­ma (kakav dojam stek­neš prve tri sekun­de o nekom ili nečem, bez raci­onal­nog pro­miš­lja­nja, kada nešto vidiš, goto­vo uvi­jek se to  ispos­ta­vi kao toč­no, to je intu­ici­ja). Dok su tra­ja­la pre­da­va­nja, crtao sam po biljež­ni­ci i vjež­bao za pri­jem­ni ispit. Kada sam se oti­šao ras­pi­ti­va­ti o pri­jem­nom i kad sam vidio Akademiju, kad sam vidio sav taj kre­ativ­ni nered, osje­tio sam sil­nu kre­ativ­nu ener­gi­ju. Rekao sam: „To je to!“. Nakon toga sam upi­sao, stu­di­rao i zavr­šio kipar­stvo. Nisam diplo­mi­rao u teh­ni­ci kamen, drvo, gli­na, gips, kako bi možda veći­na pomis­li­la, već na zvu­ku, zvuč­noj for­mi. Nakon Akademije upi­sao sam dok­tor­ski iz kul­tur­ne antro­po­lo­gi­je jer želim pro­ši­ri­ti zna­nje, pro­ba­ti vidje­ti ono što sam do sada gle­dao s jed­nog dru­gog rakur­sa. Ukratko, radim ono što me zani­ma i nika­ko ne mogu shva­ti­ti lju­de koji odla­ze neg­dje, rade nešto, a zapra­vo ih to apso­lut­no ne inte­re­si­ra. I da ne radim raz­li­ku izme­đu pos­la i hobi­ja, meni je to sve jed­no te isto. Zapravo, posao shva­ćam kao hobi što zvu­či malo uto­pij­ski, zar ne ? Ali nije (smi­jeh)!

 

Tvoj inte­res što se umjet­nos­ti tiče nije vezan samo za onu likov­nu, već i za glaz­be­nu. Naime, bio si jedan od osni­va­ča te član etno sku­pi­ne Veja. Također, sudje­lo­vao si i u osni­va­nju i radu etno sku­pi­na Histriart i Š.K.a.F. Što ti je dra­že: likov­no ili glaz­be­no izra­ža­va­nje? Od kud inte­res za tra­di­cij­sku glazbu?

 
– Sve mi je jed­na­ko dra­go zato se time i bavim. Tradicijske obli­ke živo­ta spoz­na­vao sam zbog usmje­re­nos­ti na nji­hov sadr­žaj, na zna­nja i umi­je­ća koje sam želio usvo­ji­ti. To se čes­to doga­đa­lo spon­ta­no, kao dio odras­ta­nja i saz­ri­je­va­nja, iz potre­be i zna­ti­že­lje. Ponekad se radi­lo o zna­nji­ma veza­nim za pri­ro­du, pone­kad o vje­šti­na­ma svi­ra­nja i pje­va­nja. Usvajajući ih, ostva­rio sam druš­tve­ne veze s mno­gim lju­di­ma i shva­tio kon­tekst unu­tar kojih su nas­ta­li i još nas­ta­ju. Sve sam to doži­vio kao živu kul­tu­ru, koja je živa upra­vo zato što se pri­la­go­đa­va vre­me­nu u kojem ops­to­ji i kre­ativ­nim potre­ba­ma poje­di­na­ca. Često sam svi­rao i pje­vao s lju­di­ma u nji­ho­voj pri­rod­noj sre­di­ni, dale­ko od pozor­ni­ca i vjež­ba­oni­ca. Vjerujem da sam time, ne samo shva­tio kul­tu­ru Istre u nje­noj sve­ukup­nos­ti, već i u nje­nim edu­ka­tiv­nim i kre­ativ­nim poten­ci­ja­li­ma. Kako je moj pris­tup njoj bio tota­lan, živ­ljen kroz vlas­ti­to život­no iskus­tvo, mis­lim da s njom mogu i komu­ni­ci­ra­ti na auten­ti­čan, cje­lo­vit način. Učeći je od lju­di koji su to zna­nje pri­mi­li od svo­jih sta­ri­jih, shva­tio sam nači­ne pre­na­ša­nja umi­je­ća do te mje­re da ih mogu sam dalje pre­no­si­ti. Školovanjem sam sav­la­dao i neke edu­ka­tiv­ne meto­de koje mogu uspješ­no kom­bi­ni­ra­ti s tra­di­cij­skom tran­smi­si­jom znanja.
Pojam pos­t­mo­der­ni­zam još uvi­jek je slo­žen i pro­tu­rje­čan, raz­li­či­to tuma­čen i spo­ran. U nedos­tat­ku boljeg ter­mi­na, on deter­mi­ni­ra jed­no uop­će­no, širo­ko civi­li­za­cij­sko i kul­tur­no obi­ljež­je današ­nji­ce. Pozivajući se na tra­di­ci­ju i vra­ća­ju­ći se kori­je­ni­ma, on uklju­ču­je i dozvo­lja­va raz­li­či­te vari­ja­ci­je, ima­gi­na­ci­je, fik­ci­je i eks­pe­ri­men­te pri glaz­be­nom stva­ra­nju. Cijela današ­nja, novi­ja epo­ha tra­ga­nja za kori­je­ni­ma i stva­ra­nja glaz­be­nih dje­la na tra­di­ci­onal­nim vri­jed­nos­ti­ma pro­zva­no je pos­t­mo­der­niz­mom (pos­t­mo­der­nom glaz­bom). „Novo uzdi­že sta­ro, a sta­ro živi i dalje u novom. Novo pred­stav­lja otkup­lje­nje sta­rog na kojem se teme­lji.“ Novo tada popri­ma dru­ge dimen­zi­je i zauzi­ma novi odnos pre­ma tra­di­ci­onal­nom. Vraćanjem u proš­lost i recik­li­ra­njem tra­di­ci­onal­nih, stva­ra­ju se nove vrijednosti.

 

 

Baviš se i mul­ti­me­di­jal­nom umjet­noš­ću. Koje bi rado­ve s tog podru­čja izdvojio?
– Izdvojio bih genet­ske crte­že s koji­ma se zad­nje vri­je­me dos­ta bavim. Genetski crte­ži nas­ta­li su kri­ža­njem ova­ca raz­li­či­tih feno­tip­skih oso­bi­na, boje kože (crno-bije­lih kom­po­zi­ci­ja). Križanjem ovno­va odre­đe­nih feno­tip­skih karak­te­ris­ti­ka (ovdje prvens­tve­no veza­nih za boju kože), s ovca­ma dru­ga­či­jih feno­tip­skih ozna­ka dobi­vam u fili­ar­nim gene­ra­ci­ja­ma, crte­že kak­ve želim. Drugim rije­či­ma reče­no, ja sam dizaj­ner koji dizaj­ni­ra kako će izgle­dat janje koje se izleg­ne i koje kas­ni­je pos­ta­je ovca. S obzi­rom da se ovce drže iz neko­li­ko raz­lo­ga, a jed­na je i pro­izvod­nja mesa, pri­li­kom kla­nja janja­di, skup­ljam kože koje potom šta­vim i izla­žem. Izlažući, te kože pos­ta­ju umjet­nič­ki arte­fak­ti. Iako je uzo­rak arti­fi­ci­je­lan, sači­njen je od nor­mal­nih živih sta­ni­ca, čime pos­ta­je pri­mje­rom neče­ga, što je isto­vre­me­no pot­pu­no pri­rod­no, ali ne i obli­ko­va­no od stra­ne pri­ro­de. Riječ je o umjet­nos­ti koja dos­lov­no živi i umi­re. Koja je isto­vre­me­no život i smrt. Umjetnost i biologija.
Spomenuo bih i film pri­ja­te­lji­ce i umjet­ni­ce Ide Skoko – „ŠuraNoveOvce“, doku­men­ta­rac  o mojem dizaj­ni­ra­nju ova­ca i nji­ho­vim crtežima.

 

Sudjelovao si na mno­gim mani­fes­ta­ci­ja­ma, susre­ti­ma, struč­nim sku­po­vi­ma, smo­tra­ma i izlož­ba­ma veza­nim uz pre­zen­ta­ci­ju i edu­ka­ci­ju na temu nema­te­ri­jal­ne kul­tu­re kao pre­da­vač na struč­nim sku­po­vi­ma Agencije za odgoj i obra­zo­va­nje te kao Suradnik u izra­di kul­tur­ne stra­te­gi­je Istarske Županije. Koliko je važ­no pro­mo­vi­ra­ti i nje­go­va­ti tra­di­cij­sku kul­tu­ru? Smatraš li da je ona danas dovolj­no na cijeni?

[lang_hr]
– Tradicijska kul­tu­ra  je danas jako u modi. Svaka gru­pa, regi­ja ili drža­va pre­fe­ri­ra vrlo pre­poz­nat­lji­ve kul­tur­ne obli­ke koje potom ime­nu­je bašti­nom, a koji su karak­te­ris­tič­ni samo za taj kraj i oštro se raz­li­ku­ju od obli­ka u nekom dru­gom kra­ju. Tako su i pri­mje­ri­ce, sope­le ili rože­ni­ce neupi­tan i repre­zen­ta­ti­van dio „služ­be­ne“ bašti­ne Istre ( prem­da je pri­je sto­ti­njak godi­na to bio rije­dak ins­tru­ment i malo ga je lju­di zna­lo svi­ra­ti), no to zasi­gur­no nisu i raz­li­či­ti glaz­be­ni obli­ci u sje­ver­noj Istri , na gra­ni­ci sa Slovenijom, čiji je utje­caj zamje­tan. Dakle, oči­to je da se kons­trukt koji zove­mo bašti­nom raz­li­ku­je od poj­ma kul­tu­re. Štoviše, on obi­lu­je neri­jet­ko i sit­nim ili manje sit­nim neis­ti­na­ma i pri­je­va­ra­ma. Tekstovi o kul­tur­noj bašti­ni Istre, naro­či­to oni popu­lar­ni, pre­zen­ti­ra­ju sope­le, kanat „na tan­ko i debe­lo“, kažu­ne, boška­ri­ne, mane­š­tru, buka­le­tu i sl. kao nešto karak­te­ris­tič­no baš za Istru, dok zapra­vo stva­ri sto­je druk­či­je. Sopele su zapra­vo vari­jan­ta sred­njo­vje­kov­nog šal­ma­ja i nala­zi­mo ih u raz­nim vari­jan­ta­ma u Makedoniji, po Mediteranu i dru­gim kra­je­vi­ma Europe i Azije. Također, odno­si vokal­nog izri­ča­ja goto­vo iden­tič­ni s istar­skim dvo­gla­sjem tijes­nih inter­va­la pro­na­đe­ni su u Albaniji, juž­noj Italiji, Mozambiku u Africi, pa čak i na Novoj Gvineji itd. Treba shva­ti­ti da je kul­tu­ra uvi­jek dina­mi­čan pro­ces, koji se stal­no tran­sfor­mi­ra, a kul­tur­ni iden­ti­tet u moder­no vri­je­me može biti stvar izbo­ra poje­din­ca ili gru­pe. Isto tako, bit­no  je uoča­va­ti tak­ve feno­me­ne i doku­men­ti­ra­ti nji­hov nas­ta­nak i razvi­tak. Kultura ili kul­tu­ro­lo­ška sre­di­na nuž­no ostav­lja neiz­bri­siv trag na čovje­ka te se zato čovjek mora posma­tra­ti i kao objekt i kao subjekt kul­tu­re. Kulturu ne tvo­re samo sklad­ne, nego i kon­ku­rent­ne i suprot­ne vrjed­no­te pa sto­ga i ono, što naj­češ­će znans­tve­na i druš­tve­na kri­ti­ka sma­tra devi­jant­nim – odstu­pa­njem od lije­pog i dobrog, ne tre­ba izbje­ga­va­ti, nego dapa­če, ana­li­zi­ra­ti s duž­nom pozor­noš­ću jer, u suprot­nom, gube i zna­nost i društvo.

[/lang_hr]

 

Što te, osim tra­di­ci­je, inspirira?
– Tvoj,  moj, nji­hov, naš Život.

 

Od 9. do 14. trav­nja izla­gao si na skup­noj izlož­bi u milan­skoj gale­ri­ji „Fabbrica del vapo­re“. O kak­vim je ura­ci­ma riječ?
– Izlagao sam genet­ske crte­že kao ins­ta­la­ci­ju, veli­či­ne 9 četvor­nih meta­ra , i mogu reći da je rad monu­men­ta­lan. U sva­kom slu­ča­ju jako dobra izlož­ba i nadam se da ćemo je pred­sta­vi­ti vrlo brzo i u Istri.

 

Svoje rado­ve si pred­sta­vio na mno­gim izlož­ba­ma u Hrvatskoj i ino­zem­s­tvu. Koja ti je najdraža?
– To je isto pita­nje, kao da pita­te maj­ku dese­te­ro dje­ce: „Gospođo, koje vam je dije­te naj­dra­že?“ (smi­jeh). Moji rado­vi su moja dje­ca. Obično, pri­je nego što pri­hva­tim neki pro­jekt, odvag­nem ga pa, ako ga pri­hva­tim, to je znak da je zanim­ljiv i onda se total­no u nje­ga „ufu­ram“. Bilo je jako mno­go pro­je­ka­ta, izlož­bi, kon­ce­ra­ta, per­for­man­sa, pre­da­va­nja… i svih se jako dobro sje­ćam i svi su mi dra­gi na svoj način.

 

Trenutno si na pos­li­je­di­plom­skom dok­tor­skom stu­di­ju kul­tur­ne antro­po­lo­gi­je i etno­lo­gi­je u Zagrebu. Imaš li već na umu temu za dok­tor­sku disertaciju?
– Upisao sam dok­tor­ski jer sam imao na umu to što želim istra­ži­va­ti. No, točan naziv dok­tor­ske diser­ta­ci­je, još ne znam, moram se kon­zul­ti­ra­ti s men­to­rom, kad ga pro­na­đem (smi­jeh). Svakako će biti nešto o/iz  proizvodnji/e kul­tur­nog iden­ti­te­ta na pri­mje­ru tra­di­cij­ske glaz­be Istre.

 
 Planovi za budućnost?
– Ima ih puno, a vidjet ćemo koji će se ostva­ri­ti (smi­jeh).

 

Tekst: L.Z.

Foto: pri­vat­na arhi­va Noel Šuran

• Noel Šuran