Biografija monstruozne žene

TV: KRVAVA GROFICA, reda­te­lji­ce Julie Delpy

Međunarodno uspješ­na fran­cu­ska glu­mi­ca Julie Delpy (rođe­na 1969.) pos­ljed­njih godi­na izvr­s­no se sna­la­zi i s dru­ge stra­ne kame­re. Dokaz je i nje­zin povi­jes­ni film »Krvava gro­fi­ca« (The Countess), snim­ljen pri­je neko­li­ko godi­na, koji se veče­ras pri­ka­zu­je na hrvat­skoj tele­vi­zi­ji (HTV 1 u 23.15). Delpy se u tom fil­mu bavi živo­tom stvar­ne povi­jes­ne oso­be, ozlo­gla­še­ne mađar­ske gro­fi­ce Erzsébet Báthory (1560. – 1614.), koja se kupa­la u krvi mla­dih dje­vi­ca da bi uspo­ri­la vlas­ti­to sta­re­nje. Filmofili zna­ju da se deta­lji­ma iz živo­ta spo­me­nu­te gro­fi­ce svo­je­dob­no nadah­nu­to poza­ba­vio Walerian Borowczyk, zna­me­ni­ti polj­ski ani­ma­tor i reda­telj-ero­to­fil, koji joj je posve­tio jed­nu epi­zo­du u omni­bu­su »Nemoralne pri­če« (Contes immo­ra­ux, 1974). Dok Borowczykovu epi­zo­du obi­lje­ža­va iznim­no sti­li­zi­ran pris­tup, a gro­fi­cu glu­mi Paloma Picasso, kćer­ka slav­nog Pabla kojoj je to bio jedi­ni film­ski nas­tup, Delpy reži­ra konven­ci­onal­ni­ji povi­jes­no-biograf­ski film. Njezin pris­tup rekons­truk­ci­ji epo­he (kos­ti­mo­gra­fi­ja, sce­no­gra­fi­ja, pri­kaz ritu­ala i obi­ča­ja) obi­lje­žen je ozbilj­noš­ću i pre­da­noš­ću, ali naj­te­me­lji­ti­je je izve­de­na upra­vo karak­te­ri­za­ci­ja glav­ne juna­ki­nje (glu­mi je reda­te­lji­ca osob­no) i moti­va­ci­ja nje­zi­nih pos­tu­pa­ka. Delpy dobro zna da nije nara­tiv­no pri­hvat­lji­vo jed­nos­tra­no pri­ka­zi­va­nje ozlo­gla­še­ne gro­fi­ce kao utje­lov­lje­nja mons­tru­oz­nog, nego vje­što razvi­ja i nje­zi­nu ljud­sku stra­nu, nas­to­je­ći slo­je­vi­tim pris­tu­pom pro­du­bi­ti por­tret kon­tro­verz­ne oso­be. Zbog toga u pri­ču uba­cu­je njež­nu roman­su s pro­du­hov­lje­nim mla­di­ćem kojom gro­fi­ca nas­to­ji ispu­ni­ti praz­ni­nu nakon muže­ve smr­ti. Romansa ubr­zo biva napras­no pre­ki­nu­ta, prvens­tve­no zbog mate­ri­jal­nih inte­re­sa mla­di­će­va oca (izvr­s­ni William Hurt), što ostav­lja dubo­ke tra­go­ve na nje­zi­noj osob­nos­ti i otva­ra put pre­ma dušev­noj ras­tro­je­nos­ti. Delpy je oprav­da­no sebi dodi­je­li­la ulo­gu gro­fi­ce jer nje­zin pro­fi­njen izgled (svi­je­tla put, njež­ne crte lica) iznim­no suges­tiv­no kon­tri­ra kas­ni­jim mani­fes­ta­ci­ja­ma nje­zi­ne mrač­ne ćudi. Polaganom i suges­tiv­nom obra­dom pro­mje­na u gro­fi­či­nom karak­te­ru reda­te­lji­ca stva­ra teme­lje za moti­va­ci­ju nje­zi­nih kas­ni­jih pos­tu­pa­ka. To je naro­či­to vid­lji­vo u tre­nut­ku kad depre­siv­na gro­fi­ca snaž­no uda­ri nesret­nu slu­ški­nju, koja je slu­čaj­no poču­pa­la nje­zi­nu kosu, i pri­tom joj se uči­ni da dje­voj­či­na krv bla­go­tvor­no dje­lu­je na nje­zi­nu kožu. Osim što je u rani­joj fazi pri­če uspje­la tako raz­ra­di­ti juna­ki­nju da može nara­tiv­no oprav­da­ti nje­zi­nu eks­trem­nu pre­obraz­bu, Delpy u zavr­š­ni­ci pru­ža i vrlo pro­nic­ljiv komen­tar tadaš­njih druš­tve­nih odno­sa. Nakon što su otkri­ve­ni gro­fi­či­ni broj­ni zlo­či­ni, nje­zi­ni doju­če­raš­nji poma­ga­či pos­ta­ju glav­ni pro­go­ni­te­lji. Plemstvo uspi­je­va nago­vo­ri­ti kra­lja da je zatvo­ri i pod­vrg­ne sud­skom pro­ce­su pod krin­kom prav­de, iako niko­me nije sta­lo do ubi­je­nih dje­vi­ca, nego samo do nje­zi­nog veli­kog imet­ka. Riječ je o vrlo dobrom povi­jes­nom fil­mu koji pre­ko biogra­fi­je omra­že­ne oso­be posred­no puno govo­ri o proš­los­ti, ali i suvre­me­nos­ti ljud­skog društva.

Elvis LENIĆ