Boj ne bije svijetlo oružje

POVODOM PRVOG HRVATSKOG 3D FILMA

Projekcija fil­ma koja stva­ra dojam tro­di­men­zi­onal­ne sli­ke sta­ra je goto­vo koli­ko i film­ski medij. Postupak tro­di­men­zi­onal­nog sni­ma­nja i repro­duk­ci­je fil­ma teme­lji se na činje­ni­ci da ljud­ska per­cep­ci­ja dubi­ne nas­ta­je zbog gle­da­nja na oba oka, pa se film­ski kadro­vi sni­ma­ju poseb­no za sva­ku toč­ku gle­da­nja i nakon toga isto­dob­no pro­ji­ci­ra­ju, ali da bi gle­da­nje bilo uspješ­no do sva­kog oka mora doći samo sli­ka koja je nje­mu nami­je­nje­na. Taj pro­blem uspješ­no je rije­šen sre­di­nom proš­log sto­lje­ća, kada su holi­vud­ski 3D fil­mo­vi krat­ko­traj­no osva­ja­li kina, ali trend je ubr­zo pro­šao i 3D pro­jek­ci­je zami­je­nio je širo­ki ekran. Unazad neko­li­ko godi­na ponov­no svje­do­či­mo veli­koj popu­lar­nos­ti 3D teh­no­lo­gi­je, koja se sjaj­no uklo­pi­la s raču­nal­no kre­ira­nim spe­ci­jal­nim efek­ti­ma i dru­gim teh­no­lo­škim moguć­nos­ti­ma suvre­me­ne film­ske indus­tri­je. Sve to naro­či­to dobro funk­ci­oni­ra u viso­ko­bu­džet­nim akcij­skim fil­mo­vi­ma, ekra­ni­za­ci­ja­ma poz­na­tih stri­po­va i slič­nim ostva­re­nji­ma, kao siner­gij­ski uči­nak koji poja­ča­va eska­pis­tič­ki doživ­ljaj kod publi­ke. No, pos­ljed­njih godi­na za 3D teh­no­lo­gi­jom pose­žu i reda­te­lji koji ne teže veli­koj popu­lar­nos­ti i masov­noj gle­da­nos­ti. Zgodan pri­mjer je nje­mač­ki reda­telj Wim Wenders, koji u doku­men­tar­nom fil­mu “Pina” 3D pos­tup­kom pri­ka­zu­je život veli­ke nje­mač­ke ple­sa­či­ce Pine Bausch. Još je dojm­lji­vi­ji i umjet­nič­ki uvjer­lji­vi­ji nje­gov zem­ljak Werner Herzog, koji u doku­men­tar­cu “Spilja zabo­rav­lje­nih sno­va” bri­ljant­no koris­ti tu teh­no­lo­gi­ju da bi istak­nuo zna­čaj i mis­ti­ku nedav­no otkri­ve­nih pra­po­vi­jes­nih pećin­skih sli­ka­ri­ja na jugu Francuske. Krajem srp­nja 2012. dogo­dio se povi­jes­ni tre­nu­tak hrvat­ske kine­ma­to­gra­fi­je u pul­skoj Areni, kada je pri­ka­zan prvi hrvat­ski 3D film “Slučajni pro­laz­nik” koji ovih dana (09. svib­nja) sti­že u doma­ća kina. Redatelj fil­ma je Jozo Patljak, ina­če cije­nje­ni doma­ći film­ski pro­du­cent (Fine mrtve dje­voj­ke, Ta div­na split­ska noć, Ljubavni život domo­bra­na, Jozef) koje­mu je to reda­telj­ski prvi­je­nac. Patljakovi juna­ci su zagre­bač­ki klo­ša­ri i sakup­lja­či plas­tič­nih boca, koji luta­ju uli­ca­ma gra­da u potra­zi za poko­jom kunom ili bes­plat­nim obro­kom i to je uglav­nom sve što film­ska pri­ča nudi. Zanesen teh­no­lo­škim entu­zi­jaz­mom, reda­telj je pot­pu­no zane­ma­rio nara­ci­ju, a nje­go­ve vizu­al­no-zvuč­ne sti­li­za­ci­je su iznim­no iri­tant­ne, tako da je gle­da­nje fil­ma pra­vo muče­nje. Patljakov slu­čaj može pos­lu­ži­ti kao dobra opo­me­na nado­bud­nim reda­te­lji­ma-pro­du­cen­ti­ma i poru­ka da opre­za nikad ne smi­je manj­ka­ti. Tehnološka dos­tig­nu­ća ne smi­ju biti povod za sni­ma­nje fil­ma, nego reda­telj prvens­tve­no mora ima­ti unu­tar­nje nadah­nu­će, a teh­no­lo­gi­ja mora biti u služ­bi reali­za­ci­je temelj­ne ide­je. Isto vri­je­di i za 3D film, koji je iona­ko imao svo­je povi­jes­ne uspo­ne i pado­ve. Tko može garan­ti­ra­ti da neće opet pas­ti u zabo­rav, naro­či­to s obzi­rom na raz­ma­že­nost i posve­maš­nju zasi­će­nost današ­nje publike.

Elvis Lenić