The Doors na filmu

Prije neko­li­ko dana (toč­ni­je 20. svib­nja) zatek­la nas je vijest o smr­ti Raya Manzareka, vje­ro­jat­no naj­ve­ćeg kla­vi­ja­tu­ris­ta rock glaz­be i jed­nog od osni­va­ča kul­t­ne gru­pe The Doors. Veza Manzareka i Jima Morrisona s fil­mom poči­nje još u nji­ho­vim stu­dent­skim dani­ma, budu­ći da su obo­ji­ca stu­di­ra­li film­sku reži­ju na zna­me­ni­tom sve­uči­li­štu UCLA, a nji­hov stu­dent­ski kole­ga bio je i Francis Ford Coppola, koji im je kas­ni­je ispi­sao pre­div­nu posve­tu u svo­jem epskom anti­rat­nom ostva­re­nju “Apokalipsa danas” (1979). Riječ je o slav­noj uvod­noj sek­ven­ci u kojoj Martin Sheen leži u zaguš­lji­voj vijet­nam­skoj sobi i gle­da ven­ti­la­tor na stro­pu, zvuk ven­ti­la­to­ra zatim se pre­ta­pa u zvu­ko­ve heli­kop­ter­skih eli­sa, a naj­zad gle­da­mo heli­kop­te­re koji uspo­re­no pre­li­je­ću džun­glu i pušta­ju bom­be uz tak­to­ve pje­sme “The End”. Glazba The Doorsa kori­šte­na je u broj­nim ame­rič­kim fil­mo­vi­ma, ali nit­ko je nije upo­tri­je­bio tako nadah­nu­to i upe­čat­lji­vo kao Coppola. Zvuči pri­lič­no nevje­ro­jat­no da su tre­ba­la pro­ći puna dva deset­lje­ća od Morrisonove smr­ti pri­je nego je snim­lje­na izdaš­no pro­du­ci­ra­na film­ska biogra­fi­ja gru­pe. Tog pos­la pri­hva­tio se 1991. Oliver Stone, naš nedav­ni Subversive gost koji je tada već ste­kao sta­tus lje­vi­čar­skog reda­te­lja anti­rat­ne ori­jen­ta­ci­je, što je podra­zu­mi­je­va­lo da bi se tre­bao dobro sna­ći s biogra­fi­jom rock gru­pe koja je znat­no utje­ca­la na ame­rič­ko jav­no mni­je­nje tije­kom vijet­nam­skog raz­dob­lja. Stone je ulo­gu Morrisona dodi­je­lio mla­dom i lje­pu­škas­tom Valu Kilmeru, nje­go­vu muzu Pamelu utje­lo­vi­la je Meg Ryan, a Lynchov milje­nik Kyle MacLachlan odglu­mio je Manzareka. Iako je film ambi­ci­oz­no zamiš­ljen i reali­zi­ran, Stone se pre­vi­še posve­tio izra­ža­va­nju svo­jih poli­tič­kih sta­vo­va, a zane­ma­rio je auten­tič­ni­ju rekons­truk­ci­ju nji­ho­vih život­nih situ­aci­ja i umjet­nič­kih pori­va. Navodno se film nije svi­đao ni pokoj­nom Manzareku, ali vje­ro­jat­no jest dugo­me­traž­ni doku­men­ta­rac “The Doors: When You’re Strange”, reda­te­lja Toma DiCilla. Riječ je o kro­no­lo­škom pri­ka­zu nji­ho­ve kari­je­re, koji se sas­to­ji samo od arhiv­skih sni­ma­ka nas­ta­lih izme­đu 1965. i 1971. (godi­ne osni­va­nja gru­pe i Morrisonove smr­ti), bez nak­nad­nih raz­go­vo­ra sa suvre­me­ni­ci­ma i surad­ni­ci­ma, a pri­ka­za­na zbi­va­nja popra­će­na su gla­som Johnnyja Deppa. Film je izra­zi­to zanim­ljiv i gle­da se u tre­nu, a reda­telj ne uspi­je­va uzbud­lji­vo pre­do­či­ti samo ključ­ne doga­đa­je u kari­je­ri gru­pe, nego i nji­ho­vo dje­lo­va­nje u kon­tek­s­tu tur­bu­lent­nog vre­me­na. “The Doors: When You’re Strange” nije apo­li­ti­čan film, jer je goto­vo nemo­gu­će obra­di­ti nji­ho­vu kari­je­ru bez mije­ša­nja u poli­ti­ku, ali DiCillo to radi znat­no sup­til­ni­je od Stonea. Njegov izvr­stan doku­men­ta­rac budi nadu da je još uvi­jek mogu­će radi­ti puno­krv­ne por­tre­te veli­kih rock grupa.

Elvis Lenić