Kriza kapitalizma u američkom filmu

Krajem 1980-ih Stoneov “Wall Street” bio je veli­ki hit u svjet­skim kini­ma, a nešto sta­ri­ji gle­da­te­lji sje­ća­ju se da je bio omi­ljen i u našim kra­je­vi­ma, iako su u tim vre­me­ni­ma soci­ja­liz­ma na izdi­sa­ju tek rijet­ki zna­li što su bur­ze i bro­ke­ri. Priča o vrhun­skom bur­zov­nom mani­pu­la­to­ru pot­vr­di­la je zvjez­da­ni sta­tus Michaela Douglasa i pri­vuk­la mno­ge nado­bud­ne ame­rič­ke mla­di­će da se poč­nu bavi­ti tim pos­lom, iako su reda­telj i glav­ni glu­mac želje­li pos­ti­ći upra­vo suprot­no. U među­vre­me­nu smo i mi iz biv­ših soci­ja­lis­tič­kih zema­lja nakrat­ko oku­si­li slas­ti kapi­ta­liz­ma, ali ubr­zo smo otkri­li da je riječ o čaši žuči, samo povr­šin­ski pokri­ve­noj medom. Riječ je o sus­ta­vu koji pos­ljed­njih godi­na poka­zu­je svo­je naj­bes­ti­jal­ni­je lice i nit­ko mu se više ne usu­đu­je ispi­si­va­ti hva­los­pje­ve. Čak je i Stoneov glav­ni lik u nas­tav­ku “Wall Street: Novac nikad ne spa­va” (2010) tek poku­nje­ni biv­ši robi­jaš, koji prog­no­zi­ra nado­la­ze­ću finan­cij­sku kri­zu i nas­to­ji uspos­ta­vi­ti dav­no pre­ki­nu­te odno­se s jedi­nom kćer­kom. No, pos­to­je i kva­li­tet­ni­ji suvre­me­ni ame­rič­ki fil­mo­vi koji više ili manje dis­kret­no obra­đu­ju recent­nu eko­nom­sku kri­zu. Razvikani Michael Moore konač­no je reži­rao odli­čan doku­men­ta­rac “Kapitalizam: Ljubavna pri­ča” (2009), koji ostav­lja dojam nape­tog tri­le­ra u pri­ka­zu mani­pu­la­ci­ja suvre­me­ne poli­tič­ke i finan­cij­ske eli­te. Moore je prvens­tve­no na stra­ni rad­ni­ka i nižih slo­je­va, iako ni oni koji su bolje pozi­ci­oni­ra­ni na druš­tve­noj ljes­tvi­ci ne oče­ku­ju bolju buduć­nost. To se vrlo jas­no nas­lu­ću­je u “Iznajmljenoj vezi” (The Girlfriend Experience, 2009), pro­duk­cij­ski manje zah­tjev­nom i manje poz­na­tom fil­mu koji je Steven Soderbergh reži­rao u pauzi izme­đu krup­ni­jih pro­je­ka­ta, iako po umjet­nič­kim dose­zi­ma spa­da u gor­nji dom nje­go­vog boga­tog opu­sa. Priča se odvi­ja iz per­s­pek­ti­ve elit­ne nju­jor­ške pros­ti­tut­ke (Sasha Grey), čiji kli­jen­ti (bro­ke­ri, odvjet­ni­ci, ban­ka­ri) uvjer­lji­vo svje­do­če o neiz­vjes­nos­ti koja tišti gor­nji sloj suvre­me­nog ame­rič­kog druš­tva. Sličnim milje­om bavi se i John Wells u iznim­no dopad­lji­voj dra­mi “Direktori na ces­ti” (The Company Men, 2010), pri­ka­za­noj 30. svib­nja na HTV‑u, pra­te­ći ruko­vo­de­će lju­de ame­rič­ke kor­po­ra­ci­je (Ben Affleck, Chris Cooper, Tommy Lee Jones) koji se neo­če­ki­va­no nađu na ces­ti zbog reza­nja tro­ško­va. Navedeni reda­te­lji vrlo iskre­no i bru­tal­no svje­do­če o današ­njem svi­je­tu u koje­mu više nit­ko nije sigu­ran, osim gru­pi­ce finan­cij­skih moć­ni­ka i kor­po­ra­ci­ja tijes­no spreg­nu­tih s poli­tič­kim eli­ta­ma. Malen pos­to­tak uspi­je­va ostva­ri­ti domi­na­ci­ju nad veći­nom zahva­lju­ju­ći sve većoj razje­di­nje­nos­ti obič­nih lju­di, opte­re­će­nih dugo­vi­ma i stra­hom od gubit­ka pos­la. U tom smis­lu naro­či­to je opti­mis­ti­čan film “Direktori na ces­ti” koji, kroz vrs­no raz­ra­đe­nu nara­ci­ju i karak­te­ri­za­ci­ju liko­va, uka­zu­je na činje­ni­cu da udru­ži­va­nje isko­ri­šta­va­nih ne mora biti uto­pij­ski ide­al, nego nuž­no potre­ban čin koje­mu bi tre­ba­li teži­ti svi lju­di. Poznato je da egzis­ten­ci­jal­no i emo­ci­onal­no tegob­na raz­dob­lja u povi­jes­ti civi­li­za­ci­je rezul­ti­ra­ju uzle­ti­ma umjet­nič­ke pro­duk­ci­je, a tome donek­le svje­do­či­mo i danas. Ako već mora­mo pati­ti od neiz­vjes­nos­ti i pos­lje­di­ca kri­ze, neka se to barem pozi­tiv­no odra­zi na film­sku umjetnost.

Elvis Lenić