Nezavisni film, homoseksualizam i aktivizam

PORTRET REDATELJA: GUS VAN SANT

Cjelokupan film­ski opus ame­rič­kog reda­te­lja, sce­na­ris­ta i pro­du­cen­ta Gusa Van Santa, rođe­nog 1952. u Louisvilleu (Kentucky), saže­to defi­ni­ra­ju dvi­je bit­ne zna­čaj­ke. Prva se odno­si na izra­zi­tu Van Santovu sklo­nost autor­skom neza­vis­nom fil­mu, ali i odsut­nost odboj­nos­ti pre­ma film­skom mains­tre­amu. U svo­jim rani­jim nisko­bu­džet­nim dje­li­ma Van Sant izvr­s­no por­tre­ti­ra liko­ve na rubu druš­tva koji teže alter­na­tiv­noj zajed­ni­ci i emo­ci­onal­nom ispu­nje­nju. Junaci fil­ma “Drugstore Cowboy” (1989) su nar­ko­ma­ni koji pljač­ka­ju lje­kar­ne (epi­zod­nu ulo­gu dobio je i slav­ni pisac William S. Burroughs), “Moj pri­vat­ni Idaho” (1991) bavi se bli­skim odno­som dvo­ji­ce muških pros­ti­tut­ki (River Phoenix i Keanu Reeves), a “Blues kauboj­ki” (1993) bisek­su­al­nom dje­voj­kom (Uma Thurman) koja pro­na­la­zi zamjen­sku obi­telj na femi­nis­tič­kom ran­ču. Sredinom deset­lje­ća Van Sant poči­nje surad­nju s Hollywoodom reži­ra­ju­ći odlič­no crno­hu­mor­no dje­lo “Žena za koju se umi­re” o boles­no ambi­ci­oz­noj mla­doj ženi (Nicole Kidman) koja ne bira sred­stva da bi ostva­ri­la uspješ­nu medij­sku kari­je­ru, a tije­kom dru­ge polo­vi­ce 1990-ih reži­ra neko­li­ko fil­mo­va pri­mje­re­nih masov­ni­joj publi­ci (Dobri Will Hunting, U potra­zi za Forresterom) i kon­cep­tu­al­nu dos­lov­nu obra­du Hitchcockovog “Psiha”. Kad su pok­lo­ni­ci pomis­li­li da se Van Sant defi­ni­tiv­no pro­dao i kre­nuo pute­vi­ma mains­tre­ama, on ih je ponov­no izne­na­dio seri­jom izvr­s­nih nisko­bu­džet­nih fil­mo­va. U vizu­al­no fas­ci­nant­nom “Slonu” goto­vo poet­skim sti­lom obra­đu­je pro­blem stra­vič­nog nasi­lja u ame­rič­kim ško­la­ma, “Posljednji dani” iznim­no bol­no pri­ka­zu­ju život­ni suton posr­nu­le rock zvi­jez­de (nadah­nu­to samo­uboj­stvom Curta Cobaina), dok u novi­jem “Paranoid Parku” dojm­lji­vo por­tre­ti­ra skej­ter­sku sup­kul­tu­ru. Druga bit­na zna­čaj­ka Van Santovog opu­sa je izra­zi­ta sklo­nost homo­sek­su­al­noj tema­ti­ci, što ne začu­đu­je s obzi­rom na auto­ro­vu istos­pol­nu pri­pad­nost, koja se naro­či­to pri­mje­ću­je u fil­mo­vi­ma “Moj pri­vat­ni Idaho” i “Blues kauboj­ki”. Pomniji fil­mo­fi­li zna­ju da je Van Santov dugo­me­traž­ni prvi­je­nac “Mala Noche” (1985) tako­đer adap­ta­ci­ja nove­le (autor Walt Curtis igra i glav­nu ulo­gu) o lju­ba­vi izme­đu homo­sek­su­al­nog kono­ba­ra i mek­sič­kog ile­gal­ca. Zanimljivo je da Van Santov novi­ji film “Milk” obje­di­nju­je obje rani­je spo­me­nu­te zna­čaj­ke. To je por­tret homo­sek­su­al­ca s pri­ka­zom druš­tve­nih okol­nos­ti u koji­ma je dje­lo­vao – a riječ je o stvar­nom čovje­ku Harveyju Milku (glu­mi ga Sean Penn) koji je kra­jem 1970-ih iza­bran za vijeć­ni­ka u San Franciscu i zatim zvjer­ski ubi­jen – ali i Van Santov ponov­ni zaokret pre­ma mains­tre­amu. Rezultat nije naro­či­to impre­si­van, što se moglo i oče­ki­va­ti s obzi­rom na broj­ne kom­pro­mi­se, i vje­ro­jat­no nije odu­še­vio reda­te­lje­ve pok­lo­ni­ke. Van Santov proš­lo­go­diš­nji film “Obećana zem­lja”, koji upra­vo dola­zi u doma­ća kina, ponov­no obje­di­nju­je akti­vi­zam (glav­ni lik je dje­lat­nik kor­po­ra­ci­je koja nemi­lo­srd­no crpi pri­rod­na bogat­stva) i pro­duk­ci­ju s iznim­no solid­nim budže­tom. Valjda će reda­te­lje­vi fano­vi ovo­ga puta biti bolje sreće.

Elvis Lenić