Između respekta i gnušanja

PORTRET REDATELJA: ULRICH SEIDL

Motovunski fes­ti­val voli “zlo­čes­te deč­ke” europ­ske kine­ma­to­gra­fi­je. Proteklih godi­na ugos­tio je bri­tan­ske vete­ra­ne Kena Russella i Terryja Jonesa te aus­trij­skog reda­te­lja Ulricha Seidla, a kon­tro­verz­ni Seidl dola­zi nam i ove godi­ne. Iako je široj jav­nos­ti manje poz­nat od spo­me­nu­tih bri­tan­skih fil­ma­ša, Seidl je ite­ka­ko pro­vo­ka­ti­van u oda­bi­ru film­skih tema i nači­na nji­ho­ve raz­ra­de. Već je svo­jim ranim doku­men­tar­cem “Der Ball” (1982.), koji se bavi pro­ta­go­nis­ti­ma matu­ral­ne zaba­ve u aus­trij­skom gra­di­ću gdje je pro­veo mla­dost, zara­dio sta­tus reda­te­lja koji uzne­mi­ru­je i pro­vo­ci­ra širu publi­ku. Navodno je Seidlov obo­ža­va­telj i Werner Herzog, koje­ga se naro­či­to doj­mio nje­gov doku­men­ta­rac “Tierische Liebe” iz sre­di­ne 1990-ih. U doku­men­tar­nom fil­mu “Prisni pri­ja­te­lji” (Der Busenfreund) Seidl pra­ti sre­do­vječ­nog pro­fe­so­ra mate­ma­ti­ke koji je opsjed­nut žen­skim gru­di­ma, a naro­či­to atrak­tiv­nom poja­vom aus­trij­ske glu­mi­ce Sente Berger, dok u “Zabavi bez gra­ni­ca” (Spass ohne Grenzen) pro­vo­di dan u naj­ve­ćem zabav­nom par­ku u Njemačkoj. Naročito je zapa­žen i nje­gov novi­ji doku­men­ta­rac “Isuse, znaš” (Jesus, Du weisst, 2003), čiji su pro­ta­go­nis­ti lju­di raz­li­či­tih život­nih dobi i sud­bi­na (žena s teško boles­nim mužem, čovjek s tra­uma­ma iz dje­tinj­stva, umi­rov­lje­ni­ca koju vara muž, mla­dić i dje­voj­ka koji­ma ne funk­ci­oni­ra veza) koji od Boga tra­že pomoć u rje­ša­va­nju život­nih pro­ble­ma. Iako je film sas­tav­ljen pre­tež­no od sta­tič­nih kadro­va u koji­ma pro­ta­go­nis­ti govo­re u kame­ru, Seidl stva­ra ten­zi­ju vje­štim kom­bi­ni­ra­njem nji­ho­vih izja­va pri­li­kom obra­ća­nja Bogu, a pri­tom zna­lač­ki uspos­tav­lja rav­no­te­žu izme­đu tra­gič­nih i komič­nih tono­va, daju­ći dje­lu zna­čenj­sku i dra­ma­tur­šku slo­že­nost. Nakon dugo­go­diš­njeg uspješ­nog bav­lje­nja doku­men­tar­nim fil­mom, Seidl je reži­rao dva zapa­že­na dugo­me­traž­na igra­na fil­ma. U “Pasjim dani­ma” (Hundstage, 2001.) opi­su­je sva­kod­ne­vi­cu beč­kog pred­gra­đa za vri­je­me pak­le­ne žege, nas­ta­nje­nu nesret­nim lju­di­ma koji pro­živ­lja­va­ju osob­ne dra­me, pre­da­ju se des­truk­tiv­nim stras­ti­ma i pose­žu za nasil­nim pos­tup­ci­ma, dok u fil­mu “Uvoz, izvoz” (Import Export) raz­ra­đu­je opre­ku izme­đu nesret­nog Zapada i siro­maš­nog Istoka (pri­če iz Austrije i Ukrajine). Često spo­mi­nja­na teza o prek­la­pa­nju doku­men­tar­nog i igra­nog fil­ma naro­či­to dola­zi do izra­ža­ja kod Seidla, koji goto­vo pot­pu­no bri­še gra­ni­cu izme­đu ta dva film­ska roda. U nje­go­vim igra­nim fil­mo­vi­ma uglav­nom glu­me natur­š­či­ci i čes­to koris­ti impro­vi­za­cij­ske meto­de sni­ma­nja, tako da snim­lje­ni kadro­vi dois­ta izgle­da­ju kao da opi­su­ju pat­nju i jad stvar­nih lju­di. Protivnici mu pri­go­va­ra­ju na tež­nji mor­bid­nim i gro­te­sk­nim pri­zo­ri­ma u ozra­čju sred­nje kla­se, iako nje­go­va dje­la nisu samo žes­to­ka kri­ti­ka malo­gra­đan­ske sre­di­ne, nego su isto­dob­no u sta­nju izvu­ći naj­in­tim­ni­je ljud­ske pat­nje i osje­ća­je. Seidl sva­ka­ko nije reda­telj koji ostav­lja lju­de rav­no­duš­ni­ma. Gledatelji nje­go­vih fil­mo­va dije­le se na sku­pi­ne fana­tič­nih pris­ta­ša i bijes­nih pro­tiv­ni­ka. Svakako se zale­ti­te do Motovuna ovog lje­ta (bit će pri­ka­za­na Seidlova nova tri­lo­gi­ja “Paradise”) i pro­vje­ri­te kojoj gru­pi pripadate.

Elvis Lenić