Dramatična rekonstrukcija stvarnog događaja

KINO: KAPETAN PHILLIPS, reda­te­lja Paula Greengrassa

Iako je široj publi­ci naj­poz­na­ti­ji po viso­ko­bu­džet­nim akcij­skim nas­tav­ci­ma o pus­to­lo­vi­na­ma agen­ta Jasona Bournea, bri­tan­ski reda­telj Paul Greengrass mno­go je zna­čaj­ni­ji kao autor realis­tič­ki snim­lje­nih dra­ma teme­lje­nih na dra­ma­tič­nim stvar­nim doga­đa­ji­ma. U fil­mu „Krvava nedje­lja“ (2002) dojm­lji­vo je pri­ka­zao pokolj koji su bri­tan­ske tru­pe izvr­ši­le nad irskim pro­s­vjed­ni­ci­ma u siječ­nju 1972., dok je u fil­mu „Let 93“ (2006) rekons­tru­irao dra­ma­tič­ne doga­đa­je u jed­nom od avi­ona koji su ote­ti 11. ruj­na 2001. i koji je bio nami­je­njen tero­ris­tič­kom napa­du na Bijelu kuću, ali se naj­zad sru­šio na polja­nu. Sličan je pris­tup i u nje­go­vom recent­nom fil­mu „Kapetan Phillips“, budu­ći da se bavi isti­ni­tim doga­đa­jem iz 2009. kad su ame­rič­ki teret­ni brod Maersk Alabama napa­li soma­lij­ski gusa­ri. Iako su mis­li­li da će to biti jedan pri­lič­no lagan i rutin­ski posao, gusa­ri su naiš­li na neo­če­ki­va­ni otpor kape­ta­na Phillipsa (Tom Hanks) i nje­go­ve posa­de, što je rezul­ti­ra­lo za njih dras­tič­nim ras­ple­tom. Kao u rani­je spo­me­nu­tim fil­mo­vi­ma, Greengrass se i ovdje uspješ­no suoča­va sa zah­tjev­nim zadat­kom kako pri­ka­za­ti stvar­ne doga­đa­je koji­ma zna­mo ishod, a da dra­ma­tič­nost pri­če nad­ja­ča nje­zi­nu neiz­bjež­nu pre­dvid­lji­vost. Redatelj ponov­no koris­ti kame­ru iz ruke da bi pos­ti­gao čim veću realis­tič­nost pri­ka­za­nih pri­zo­ra, a tak­vim sni­ma­telj­skim pos­tup­ci­ma u kom­bi­na­ci­ji s diskon­ti­nu­ira­nom mon­ta­žom ujed­no poja­ča­va nela­go­du pri­zo­ra koje gle­da­mo. Za raz­li­ku od „Krvave nedje­lje“ i „Leta 93“, zavr­še­tak je ovdje izve­den s poja­ča­nim akcij­skim nagla­skom slič­no fil­mo­vi­ma o Jasonu Bourneu, iako to ne sme­ta vrlo dobrom konač­nom doj­mu. Zanimljiv je i ele­ment kri­ti­ke suvre­me­nog kolo­ni­ja­liz­ma, na koji Greengrass ipak gle­da u nešto dru­ga­či­jem svje­tlu. Gusari žive u vrlo siro­maš­nim uvje­ti­ma i mate­ri­jal­noj osku­di­ci, ali nji­ho­vi su ape­ti­ti puno veći od stje­ca­nja sred­sta­va za puko pre­živ­lja­va­nje, oni hoće mili­ju­ne dola­ra i obi­lje mate­ri­jal­nih stva­ri koje pro­izvo­di tla­či­telj­ski kapi­ta­li­zam. U tom smis­lu reda­telj ih stav­lja na slič­nu men­tal­nu razi­nu onih koje napa­da­ju, čime suge­ri­ra da je i nji­ho­va konač­na sud­bi­na u znat­noj mje­ri zaslužena.

Elvis Lenić