La Biennale (2. dio)

[lang_hr]Piše: Branka Benčić[/lang_hr]

 

 

[lang_hr]Bijenale u Veneciji zatva­ra se 24. stu­de­nog.  Za sve koji još nisu posje­ti­li izlož­bu i poprat­ne pro­gra­me, za izlet u Veneciju pre­os­ta­je još nešto više od mje­sec dana. Drugi dio tek­s­ta o 55. Bijenalu u Veneciji dono­si osvrt na oda­bra­ne naci­onal­ne paviljone.

Osvrt na sre­diš­nju izlož­bi može­te pro­či­ta­ti OVDJE.

[/lang_hr]

[lang_hr]
Venecijanski bije­na­le sli­je­di para­dig­mu pred­stav­lja­nja naci­onal­nih pavi­ljo­na, koja je upi­sa­na još u vri­je­me nje­go­va nas­tan­ka, a pos­ljed­njih se dva­de­se­tak godi­na razvi­ja na tra­gu for­ma­ta koji se sas­to­ji od dva dije­la – među­na­rod­ne sre­diš­nje izlož­be i pred­stav­lja­nja naci­onal­nih pavi­ljo­na, koji bije­na­lu daju raz­no­li­kost i život­nost, isti­če Paolo Baratta, pred­sjed­nik Fondacije La Biennale di Venezia. I ova godi­na, kao što je već pos­ta­lo uobi­ča­je­no, bilje­ži niz zanim­lji­vih sta­tis­ti­ka koje se tiču raz­li­či­tih “rekor­da”,  broj drža­va sudi­oni­ka i naci­onal­nih pavi­ljo­na – njih 88, naj­ve­ći je do sada,  deset se drža­va pred­stav­lja prvi puta (Angola, Bahrein, Kosovo, Kuvajt, Maldivi itd, ali i Sveta Stolica), a smje­šte­ni su u Giardinima, Arsenalu ili izmje­šte­ni na dru­gim grad­skim lokacijama.
Upravo zna­čaj naci­onal­nih pavi­ljo­na sta­ra je for­mu­la, tvr­di Baratta i važ­na karak­te­ris­ti­ka vene­ci­jan­skog bije­na­la koja nam u vri­je­me glo­ba­li­za­ci­je, omo­gu­ća­va uvid u indi­vi­du­al­ne geografije.[/lang_hr]

 

[lang_hr]

Velika su oče­ki­va­nja uobi­ča­je­no  pos­tav­lje­na pred pavi­ljo­ne veli­ke europ­ske troj­ke – Veliku Britaniju, Francusku i Njemačku sa pavi­ljo­ni­ma u “susjed­stvu”.

[/lang_hr]

 

[lang_hr]Jeremy Deller[/lang_hr]

 

[lang_hr]
Sjajnom izlož­bom English Magic u pavi­ljo­nu Velike Britanije Jeremy Deller pre­is­pi­tao je kul­tur­ne i druš­tve­ne ste­re­oti­po­ve svo­je zem­lje i pro­ce­se pro­izvod­nje zna­če­nja.  Izložbu teme­lji na doga­đa­ji­ma iz bri­tan­ske kul­tur­ne i poli­tič­ke povi­jes­ti koje ispre­pli­će s fik­tiv­nim nara­ti­vi­ma. Dellerova dekons­truk­ci­ja niza ste­re­oti­po­va i kul­tur­nih kli­še­ja engle­ske povi­jes­ti, kul­tu­re, druš­tva i naci­onal­nog iden­ti­te­ta na zanim­ljiv način humor i kri­tič­ku oštri­cu, otva­ra oči i zabav­lja, te uka­zu­je kako su kul­tu­ra i iden­ti­te­ti niz – kons­truk­ci­ja,  repre­zen­ta­ci­je kons­tru­ira­nih odno­sa i pozi­ci­ja. Konstrukcija iden­ti­te­ta, mode­li repre­zen­ta­ci­je i naci­onal­na iko­no­gra­fi­ja okvi­ri su unu­tar kojih se razv­ja pro­jekt Jasmile Ćibić, i kus­to­sa Tevža Logara pred­stav­ni­ka Slovenije, izlož­bom Our Economy and Culture. Znimljiv slo­ven­ski pavi­ljon uobi­ča­je­no je smje­šten u Galeriji A+A u sre­di­štu Venezije.
No, vra­ti­mo se u Giardine.

[/lang_hr]

[lang_hr]Slovenija, Jasmila Čibič[/lang_hr]

 

[lang_hr]

Projekcije[/lang_hr]

 

[lang_hr]
Francuska i Njemačka ove su godi­ne zami­je­ni­ke pavi­ljo­ne. Dok kus­to­si­ca nje­mač­ke izlož­be Susanne Gaensheimer pozi­va četve­ro umjet­ni­ka iz raz­li­či­tih zema­lja usmje­ra­va­ju­ći teži­šte na surad­nju umjet­ni­ka raz­li­či­tog pori­jek­la i globalni/internacionalnu kon­tekst,  pred­stav­nik Francuske, kosov­ski umjet­nik sa pari­škom adre­som, Anri Sala, fas­ci­nant­nom samos­tal­nom izlož­bom pred­sta­vio se  u pros­to­ru dosa­daš­njeg nje­mač­kog pavi­ljo­na. U kom­plek­s­noj izlož­bi  Ravel Ravel Unravel sas­to­ji se od tri dije­la i struk­tu­ri­ra oko sre­diš­njih pro­jek­ci­ja film­skih rado­va, dok se nas­lov teme­lji na igri rije­či. Središnji nara­tiv dje­la bavi se glaz­be­nim kom­po­zi­ci­ja­ma i izvo­đe­njem, odn. struk­tu­ri­ra oko inter­pre­ta­ci­je Ravelovog kon­cer­ta za lije­vu ruku u D‑duru, kojim Sala na spe­ci­fi­čan način istra­žu­je odno­se zvu­ka, sli­ke i prostora.

[/lang_hr]

[lang_hr]Francuska, Anri Sala[/lang_hr]

 

[lang_hr]

Zanimljive samos­tal­ne izlož­be koje se teme­lje na pro­jek­ci­ja­ma kom­plek­s­nih video rado­va umjet­ni­ka mogu se pogle­da­ti u pavi­ljo­ni­ma Danske (Intercourses Jespera Justa) i Grčke (History Zero Stefanosa Tsivopoulosa). Jesper Just, pred­stav­nik dan­ske monu­men­tal­nom više­ka­nal­nom pro­jek­ci­jom Intercourses pot­pu­no je obu­zeo pros­tor pavi­ljo­na, dok monu­men­tal­ni peto­ka­nal­ni pri­zo­ri sli­ka iz pro­jek­to­ra inte­gri­ra­ju film­ski pros­tor i arhi­tek­tu­ru pavi­ljo­na, dois­ta ostav­lja­ju­ći pro­ma­tra­ča bez daha.

[/lang_hr]

[lang_hr]Jesper Just[/lang_hr]

 

[lang_hr]

Nematerijalna retros­pek­ti­va Venecijanskog bijenala

[/lang_hr]

[lang_hr]

Jedna od naj­za­nim­lji­vi­jih naci­onal­nih pre­zen­ta­ci­ja u sigur­no je Nematerijalna retros­pek­ti­va Venecijanskog bije­na­la u rumunj­skom pavi­ljo­nu u Giradinima. Angažirajući prak­se umjet­nos­ti per­for­man­cea, pro­jekt se bavi nema­te­ri­jal­noš­ću umjet­nič­kog dje­la, objek­tom i akci­jom, te pri­vre­me­nim karak­te­rom i izlož­be i per­for­man­sa. Performanse umjet­ni­ka obič­no pam­ti­mo pre­ma raz­li­či­tim obli­ci­ma doku­men­ta­ci­je, naj­češ­će u obli­ku foto­gra­fi­je ili video zapi­sa, a danas su sve češ­ći i raz­li­či­ti obli­ci nji­ho­ve rekons­truk­ci­je, ponov­na izvo­đe­nja, reenac­te­ment.  Projekt Alexandre Pirici i Manuela Pelmusa Nematerijalna retros­pek­ti­va Venecijanskog bije­na­la upra­vo retros­pek­ti­vu uzi­ma kao pola­zi­šte, kako bi se aktu­ali­zi­ra­la povi­jest i pri­sje­ća­nje na neke rado­ve; ne bavi se samo per­for­man­ce­om kao rekons­truk­ci­jom, već i obli­kom “pre­vo­đe­nja” – monu­men­tal­nog i nema­te­ri­jal­no,  objekt u pokret, pru­ža­ju­ći inter­pre­ta­ci­ju  povi­jes­nog kon­tek­s­ta kroz per­for­man­ce, nizom per­for­man­cea kojim mla­di per­for­me­ri u rumunj­skom pavi­ljo­nu pri­ča­ju pri­ču o anto­lo­gij­skim, nagra­đe­nim, pam­će­nim ili zabo­rav­lje­nim dje­li­ma koja čine povi­jest vene­ci­jas­n­kog bije­na­la, kao veli­ke među­na­rod­ne izlož­be, tije­li­ma zauzu­ma­ju­ći poze koje pos­dje­ća­ju na kom­po­zi­ci­je umjet­nič­kih rado­va iz povi­jes­ti bijenala.
[/lang_hr]

Foto

[lang_hr]Nagrade[/lang_hr]

 

[lang_hr]
Nagrada za naj­bo­lji pavi­ljon otiš­la je u Angolu koja se ove godi­ne i prvi puta pred­sta­vi­la na bije­na­lu, za izlož­bu Edsona Chagasa Luanda, encik­lo­pe­dij­ski grad, a Tino Sehgal (1976., Velika Britanija) dobit­nik je Zlatnog lava za naj­bo­ljeg umjet­ni­ka uklju­če­nog u sre­diš­nju izlož­bu, dok su Zlatnog lava za život­no dje­lo i dopri­nos suvre­me­noj umjet­nos­ti dobi­le dvi­je su umjet­ni­ce – Maria Lassing (1919., Austrija) i Marisa Merz (1926., Italija).[/lang_hr]

 

 

[lang_hr]Rad Lare Almarcegui[/lang_hr]

 

 

 

[lang_hr]Foto: Tom Šmider ART4[/lang_hr]

 

 

• Branka Benčić
• Nacionalni paviljoni
• Venecijanski bijenale