Podgrijavanje horor ručkova

Tijekom pro­tek­lih deset­lje­ća ame­rič­ki horor imao je blis­ta­vih auto­ra i vrs­nih ostva­re­nja, ali u ovom tisuć­lje­ću ide mu dois­ta loše. Suvremeni ame­rič­ki horor uglav­nom se sveo na poku­ša­je mla­đih i nado­bud­nih reda­te­lja koji vide­os­po­tov­skom poeti­kom nena­dah­nu­to obra­đu­ju kla­si­ke tog žan­ra. Prije dese­tak godi­na Marcus Nispel pri­lič­no je zabraz­dio s obra­dom Hooperova kla­si­ka „Teksaški masakr motor­nom pilom“, a Zack Snyder pos­kliz­nuo se na „Zori živih mrtva­ca“. U toj mani­ji horor­skih obra­da naro­či­to je loše pro­šao John Carpenter, budu­ći da neda­ro­vi­ti (ili nena­dah­nu­ti) reda­te­lji inten­ziv­no čepr­ka­ju po nje­go­voj ostav­šti­ni. Jean-Francois Richet reži­rao je 2005. godi­ne „Napad na poli­cij­sku sta­ni­cu broj 13“, sla­baš­no dje­lo koje je uza­lud­no uspo­re­đi­va­ti s mrač­nim izvor­ni­kom meta­fi­zič­kih nabo­ja, a isto­dob­no je Rupert Wainwright poseg­nuo za „Maglom“, ali čak ni fano­vi­ma žan­ra nije pre­os­ta­lo ništa dru­go osim zdva­ja­nja nad tom jad­nom izved­bom pro­že­tom gomi­lom ofu­ca­nih tri­ko­va. U među­vre­me­nu su reper­to­arom pro­hu­ja­li broj­ni slič­ni pri­mje­ri, koje nema smis­la poje­di­nač­no navo­di­ti, a ove godi­ne žrtvo­van je i De Palmin kla­sik “Carrie“, snim­ljen pre­ma roma­nu Stephena Kinga. Zanimljivo je da Kimberly Peirce, reda­te­lji­ca ove obra­de, dola­zi iz dru­ga­či­jeg miljea u odno­su na rani­je spo­me­nu­te reda­te­lje, budu­ći da je kra­jem 1990-ih reži­ra­la iznim­no dir­lji­vu i zapa­že­nu pri­ču o potra­zi za spol­nim iden­ti­te­tom u ame­rič­koj pro­vin­ci­ji (Dečki nikad ne pla­ču). Problem je u tome što je Peirce i svo­ju „Carrie“ htje­la obo­ga­ti­ti slič­nim zna­če­nji­ma, ali nije uspje­la u tome niti u stva­ra­nju ozra­čja stra­ve koji bi bio dos­to­jan De Palmina umi­je­ća. Redatelji koji obra­đu­ju horor kla­si­ke even­tu­al­no mogu raču­na­ti na pre­poz­nat­lji­vost nas­lo­va kod masov­ne publi­ke, ali goto­vo je nevje­ro­jat­no da će stil­ski nad­ma­ši­ti maj­sto­re poput Carpentera ili De Palme u naj­bo­ljim izda­nji­ma, a niti poku­ša­ji oda­bi­ra neke zah­tjev­ni­je tema­ti­ke ne rezul­ti­ra­ju oso­bi­tim dose­zi­ma. S obzi­rom na dosa­daš­nja pre­tež­no pora­ža­va­ju­ća iskus­tva, pri­lič­no je nejas­no zašto je taj trend horor­skih obra­da još uvi­jek vrlo vitalan.

Elvis Lenić