Odrastanje talentiranog redatelja

TV: NA RUBU RAJA, reda­te­lja Fatiha Akina

Zapadnjačka film­ska publi­ka, sklo­na egzo­tič­nim ugo­đa­ji­ma na veli­kom ekra­nu, već deset­lje­ći­ma odu­šev­lje­no pri­hva­ća reda­te­lje izvan svog kul­tur­nog kru­ga. Naročito su joj zanim­lji­vi auto­ri – poput Fatiha Akina (Hamburg, 1973.), Turčina odras­log u Njemačkoj – koji u svo­jim dje­li­ma uvjer­lji­vo pro­ži­ma­ju egzo­tič­no i zapad­njač­ko život­no iskus­tvo. Akin se pri­je neko­li­ko godi­na pros­la­vio melo­dra­mom “Glavom kroz zid” (Gegen die Wand, 2004.) o nesret­noj lju­ba­vi izme­đu dvo­je pri­pad­ni­ka dru­ge gene­ra­ci­je nje­mač­kih Turaka, koja se dije­lom teme­lji i na reda­te­lje­vom život­nom iskus­tvu. Film je ostva­rio velik među­na­rod­ni uspjeh (Zlatni med­vjed u Berlinu), što je Akina potak­nu­lo da ponov­no kre­ne sni­ma­ti u zem­lju svo­jih pre­da­ka. U doku­men­tar­cu “Prelazeći most: Zvuk Istanbula” (2005.) pra­ti­mo Alexandera Hackea, čla­na slav­ne nje­mač­ke gru­pe Einstürzende Neubauten, koji dola­zi u Istanbul istra­ži­ti lokal­nu iznim­no sadr­žaj­nu glaz­be­nu sce­nu s broj­nim egzo­tič­nim pro­ta­go­nis­ti­ma (Baba Zulu, Orient Expressions, Duman, Replikas, Istanbul Style Breakers, Selim Sesler i dru­gi). Oba ostva­re­nja pred­sta­vi­la su Akina kao potent­nog i ose­buj­nog reda­te­lja, iako je u nekim tre­nu­ci­ma pre­vi­še sklon egzo­ti­ci i nas­to­ja­nju da bude dru­ga­či­ji po sva­ku cije­nu. Akinov slje­de­ći film “Na rubu raja” (pri­ka­zu­je se veče­ras u 23.30 na HTV 1) oči­to pred­stav­lja korak napri­jed i u tom pogle­du. Priča se ponov­no teme­lji na nje­mač­ko-tur­skom iskus­tvu i suko­bu gene­ra­ci­ja, a reda­telj teži nara­tiv­noj struk­tu­ri slič­noj rado­vi­ma svjet­ski poz­na­tih reda­te­lja Roberta Altmana, P. T. Andersona ili Meksikanca Inarritua. U prvoj pri­či upoz­na­je­mo pro­fe­so­ra ger­ma­nis­ti­ke tur­skog podri­je­tla (izvr­stan Baki Davrak) i nje­go­vog oca koji dov­la­či u kuću pros­ti­tut­ku Turkinju, a zatim je neho­ti­ce ubi­je. Druga pri­ča bavi se mla­dom poli­tič­kom akti­vis­ti­com, koja iz Turske ile­gal­no dola­zi u Njemačku neus­pješ­no tra­že­ći vlas­ti­tu maj­ku, koja je zapra­vo ubi­je­na pros­ti­tut­ka. Najzad će dje­voj­ka posred­no uzro­ko­va­ti tra­gič­nu smrt svo­je nje­mač­ke pri­ja­te­lji­ce i lju­bav­ni­ce, što će je doves­ti u novu dimen­zi­ju odno­sa s pri­ja­te­lji­či­nom neutješ­nom maj­kom (Fassbinderova muza Hanna Schygulla). Redatelj je naro­či­to posve­ćen ozbilj­nom tre­ti­ra­nju odno­sa među lju­di­ma raz­li­či­tih gene­ra­ci­ja, naci­onal­nos­ti i vje­ra, uka­zu­ju­ći na slo­že­nost i nuž­nost pro­ble­ma među­sob­ne komu­ni­ka­ci­je, dok je tež­nja egzo­ti­ci puno manje nagla­še­na nego u rani­jim fil­mo­vi­ma. Naročito su dojm­lji­vi neki fino izve­de­ni deta­lji u sklad­noj nara­tiv­noj struk­tu­ri, poput slič­nih kadro­va koji pra­te izla­zak lije­sa iz avi­ona na tur­skom aero­dro­mu u slu­ča­ju pros­ti­tut­ke, odnos­no ula­zak u slu­ča­ju tra­gič­no pre­mi­nu­le Njemice. No, vje­ro­jat­no je ipak naj­dojm­lji­vi­ji glu­mac Baki Davrak (tur­sko-nje­mač­ke pri­pad­nos­ti, slič­no reda­te­lju), koji bri­ljant­no suz­dr­ža­no utje­lov­lju­je inte­lek­tu­al­ca raza­pe­tog izme­đu naci­onal­ne pri­pad­nos­ti, pre­is­pi­ti­va­nja vlas­ti­tog živo­ta i opros­ta ocu, ali sve­jed­no neupit­nog život­nog opti­miz­ma. Pritom dugač­ki zavr­š­ni kadar, u koje­mu sje­di na mor­skom žalu čeka­ju­ći očev povra­tak iz ribo­lo­va, svo­jom mir­no­ćom i kon­tem­pla­tiv­nim ugo­đa­jem saži­ma poru­ku cije­lo­ga filma.

Elvis Lenić