Papićevi kultni dokumentarci

Tijekom sutraš­njeg (21. pro­sin­ca) mara­to­na krat­kih fil­mo­va u 23 hrvat­ska gra­da biti će pri­ka­za­ni i oda­bra­ni doku­men­tar­ci pokoj­nog Krste Papića. Kronološkim redom nas­ta­ja­nja to su: “Halo München” (1967), “Kad te moja čaki­ja ubo­de” (1968), “Čvor” (1970), “Nek se čuje i naš glas” (1971), “Mala seoska pri­red­ba” (1971) i “Specijalni vla­ko­vi” (1972). Navodno se Papić u doku­men­ta­ris­tič­ke vode otis­nuo nakon počet­nih neus­pje­ha u igra­nom fil­mu, o čemu svje­do­či i pokoj­ni Zoran Tadić u izvr­s­noj knji­zi “Ogledi o hrvat­skom doku­men­tar­cu” (Hrvatski film­ski savez, Zagreb, 2009.), ali rado­vi koje ćemo vidje­ti ove subo­te uop­će ne oda­ju potez gubit­ni­ka. Naprotiv, Papić se u ovim fil­mo­vi­ma doka­zao kao iskre­ni i nepa­tvo­re­ni pro­ma­trač stvar­nog živo­ta, koji pri­ka­zu­je taj život u svoj nje­go­voj sili­ni i sna­zi bez kva­zi­umjet­nič­kog pre­ne­ma­ga­nja. Papić je ovdje pos­ti­gao razi­nu izvor­nos­ti i dojm­lji­vos­ti rijet­ku i u nje­go­voj kas­ni­joj igra­no­film­skoj fazi, a kad s ovim doku­men­tar­ci­ma uspo­re­di­mo nje­go­ve novi­je fil­mo­ve (Infekcija, Kad mrtvi zapje­va­ju) goto­vo je nemo­gu­će povje­ro­va­ti da je riječ o istom auto­ru. Ovi doku­men­tar­ni fil­mo­vi, koji uglav­nom svje­do­če o tam­ni­jim stra­na­ma neka­daš­njeg soci­ja­lis­tič­kog druš­tva, još i danas ima­ju sna­žan uči­nak na gle­da­te­lja, iako smo već dubo­ko zako­ra­či­li u tako­zva­ni libe­ral­ni kapi­ta­li­zam. “Halo München”, čiji je nas­lov meta­fo­ra komu­ni­ka­ci­je izme­đu sta­nov­ni­ka Dalmatinske zago­re i rod­bi­ne u Njemačkoj, uka­zu­je na uni­ver­zal­nu podvo­je­nost žite­lja siro­maš­nih kra­je­va, koji mora­ju bira­ti izme­đu lju­ba­vi pre­ma rod­nom kra­ju i tež­nje za boljim živo­tom. U “Čvoru” Papić svje­do­či o ljud­skoj bije­di i neima­šti­ni na vin­ko­vač­kom željez­nič­kom kolo­dvo­ru, dok u “Specijalnim vla­ko­vi­ma” obje­di­nju­je iskus­tvo željez­ni­ce s ise­lje­nič­kim ugo­đa­jem fil­ma “Halo München”. Radnici pri­tis­nu­ti neima­šti­nom vla­ko­vi­ma putu­ju na rad u Njemačku poput nekak­ve robe ili živi­ne, a u suro­voj zavr­š­noj sek­ven­ci nji­ho­ve se osob­nos­ti okrut­no zamje­nju­ju bro­je­vi­ma rad­nih ugo­vo­ra. Vjerojatno će mno­ge u ponov­nom gle­da­nju naro­či­to zain­tri­gi­ra­ti pre­os­ta­la dva fil­ma, odnos­no stu­panj nji­ho­ve soci­jal­ne i druš­tve­ne aktu­al­nos­ti iako su snim­lje­ni pri­je goto­vo četi­ri deset­lje­ća. “Mala seoska pri­red­ba” snim­lje­na je u međi­mur­skom selu gdje se odr­ža­va­la lokal­na pri­red­ba s ama­ter­skim pje­va­či­ma, fol­k­lor­nim druš­tvom, pri­po­vje­da­či­ma vice­va i natje­ca­njem lje­po­te. Papićeva dis­kret­na kame­ra pus­ti­la je učes­ni­ke da se pot­pu­no pre­pus­te svo­jim zabav­ljač­kim nas­tu­pi­ma, a nji­ho­va strast pre­ma estra­di i pozor­ni­ci nedo­lji­vo pod­sje­ća na današ­nji stu­panj opsjed­nu­tos­ti tele­vi­zij­skim showo­vi­ma, super talen­ti­ma i slič­nim sadr­ža­ji­ma. Iznimno je aktu­al­na i pri­ča fil­ma “Nek se čuje i naš glas”, u koje­mu pra­ti­mo vodi­te­lje ile­gal­nih radi­opos­ta­ja u Hrvatskom zagor­ju. Njihov opti­mi­zam i želja za radom ne jenja­va­ju, iako su sus­tav­no pro­ga­nja­ni od orga­na vlas­ti, a odrje­ši­ti ins­pek­tor upor­no ponav­lja da je nji­ho­vo dje­lo­va­nje štet­no i moral­no i mate­ri­jal­no. Prije nego osu­di­mo zadr­tog ins­pek­to­ra, raz­mis­li­mo o moguć­nos­ti­ma izra­ža­va­nja koje infor­ma­tič­ka teh­no­lo­gi­ja danas pru­ža sva­ko­me (foru­mi, blo­go­vi i slič­no), a teško da nas je ta demo­kra­tič­nost u izno­še­nju sta­vo­va naro­či­to usre­ći­la. Čini se da Papićevi dav­ni doku­men­tar­ci još uvi­jek opi­su­ju našu sadaš­nji­cu teme­lji­ti­je od fil­mo­va mno­gih mla­đih auto­ra koji se tru­de biti druš­tve­no kri­tič­ni i svjesni.

Elvis Lenić