Umijeće režije i marketinga

PORTRET REDATELJA: LARS VON TRIER

Sredinom 1990-ih sku­pi­na dan­skih fil­ma­ša sas­ta­vi­la je mani­fest (Dogma 95) o tome kako bi tre­ba­lo sni­ma­ti fil­mo­ve kame­rom iz ruke, koris­te­ći samo zate­če­no svje­tlo i zvu­ko­ve, a bez nak­nad­nog doda­va­nja glaz­be i dru­gih zvuč­nih efe­ka­ta. Njihov pokret, koji podra­zu­mi­je­va sni­ma­nje fil­ma kao iskus­tva čim vjer­ni­jeg stvar­nom živo­tu, pri­vu­kao je gole­mu pozor­nost medi­ja i broj­ne stil­ske sljed­be­ni­ke, iako nije bio dugog tra­ja­nja. Danas ime­na poput Sorena Kragh-Jacobsena, Thomasa Vinterberga ili Kristiana Levringa pam­te samo rijet­ki fil­mo­fi­li, ali jed­no ime uspje­lo je pre­ži­vje­ti Dogmu i pos­ta­ti pra­vi brend. Riječ je, narav­no, o Larsu von Trieru, koji je Dogmu isko­ris­tio samo kao eta­pu u razvo­ju iznim­no boga­te i zanim­lji­ve reda­telj­ske kari­je­re. U počet­noj fazi kari­je­re von Trier je reži­rao neko­li­ko izra­zi­to sti­li­zi­ra­nih žan­rov­skih fil­mo­va (Element zlo­či­na, Epidemija, Europa), zatim je pri­hva­tio Dogmina nače­la realiz­ma (Lomeći valo­ve, Kraljevstvo, Idioti, Plesačica u tami), da bi naj­zad zapo­čeo nedo­vr­še­nu ame­rič­ku tri­lo­gi­ju (Dogville, Manderlay) obi­lje­že­nu ose­buj­nim vizu­al­nim pris­tu­pom. Von Trierova nova faza, koja obu­hva­ća “Antikrista”, “Melankoliju” i aktu­al­nu “Nimfomanku” (prvi dio), obi­lje­že­na je inten­ziv­ni­jim kori­šte­njem spe­ci­jal­nih efe­ka­ta i sti­li­zi­ra­nim odma­ci­ma od real­nos­ti. Iako manje upu­će­ni­ma ostav­lja dojam pos­t­mo­der­nis­tič­kog ino­va­to­ra, von Trier je reda­telj kla­sič­nih temat­skih pre­oku­pa­ci­ja, čije se nara­tiv­ne struk­tu­re izved­be­no osla­nja­ju na antič­ku dra­mu (uos­ta­lom, jedan nje­gov tele­vi­zij­ski film je adap­ta­ci­ja Euripidove “Medeje”). Von Trier oso­bi­tu paž­nju pok­la­nja psi­ho­lo­škoj karak­te­ri­za­ci­ji liko­va i naro­či­to detalj­no raz­ra­đu­je nji­ho­ve stras­ti, mis­li i osje­ća­je, a nje­go­va dje­la obra­đu­ju sve­pri­sut­ne i uni­ver­zal­ne ljud­ske pro­ble­me. Bez obzi­ra jesu li nje­go­vi fil­mo­vi vizu­al­no obo­ga­će­ni kom­pju­tor­ski stvo­re­nim spe­ci­jal­nim efek­ti­ma (pri­mje­ri­ce, pla­vi­čas­ti pla­net koji će zgro­mi­ti Zemlju u “Melankoliji”) ili pak ostav­lja­ju dojam kaza­liš­nih pred­sta­va kre­ira­nih film­skim pos­tup­ci­ma (Dogville, Manderlay), uvi­jek su teme­lje­ni na kla­sič­nim dram­skim struk­tu­ra­ma. Von Trier je, nesum­nji­vo, maj­stor film­ske reži­je, ali i veli­ki zna­lac u priv­la­če­nju paž­nje medi­ja i jav­nos­ti. Svjestan nači­na funk­ci­oni­ra­nja današ­njih medi­ja, von Trier kon­ti­nu­ira­no pro­vo­ci­ra i priv­la­či paž­nju na svoj lik i dje­lo (pri­mje­ri­ce, pla­si­ra­nje poda­ta­ka o vlas­ti­tim fobi­ja­ma i depre­si­ja­ma, anti­se­mit­ske izja­ve pri­je neko­li­ko godi­na u Cannesu i dru­go), a to je zna­lač­ki upo­tri­je­bio i u pro­mo­ci­ji aktu­al­ne “Nimfomanke”. U tu svr­hu je film­ski pla­kat ispu­nio lici­ma glu­ma­ca u orgaz­mič­kom grču, dan­sku pre­mi­je­ru odr­žao je toč­no na Božić, a isto­dob­no uzbu­nio duho­ve pri­ča­ma o pro­du­cent­skoj i reda­telj­skoj ver­zi­ji fil­ma. Doista je teško pro­na­ći reda­te­lja europ­skog art fil­ma koji je toli­ko umje­šan u priv­la­če­nju publi­ke u kina.

Elvis Lenić