Kad tehnologija prevlada

Ove godi­ne obi­lje­ža­va­mo 30. rođen­dan “Terminatora”, reda­te­lja Jamesa Camerona, zna­me­ni­tog SF fil­ma koji se teme­lji na ide­ji da će u buduć­nos­ti lju­di pod vod­stvom jed­nog čovje­ka vodi­ti iscrp­lju­ju­ći rat pro­tiv pobu­nje­nih strojeva.

Želeći spri­je­či­ti nje­go­vu budu­ću ulo­gu, stro­je­vi iz buduć­nos­ti šalju uvjež­ba­nog kibor­ga koji će poku­ša­ti ubi­ti maj­ku pri­je nje­go­vog rođe­nja, a zatim i nje­ga u dje­čač­koj dobi, dok pro­tiv­nič­ka stra­na šalje kibor­ga nešto sla­bi­jih teh­nič­kih moguć­nos­ti koji nas­to­ji spa­si­ti dje­ča­kov život. Na slič­noj se pri­či teme­lji i nas­ta­vak “Terminator 2: Sudnji dan” (1991), tako­đer reda­te­lja Camerona, iako je razvoj digi­tal­nih spe­ci­jal­nih efe­ka­ta omo­gu­ćio tvor­bu vizu­al­no intri­gant­ni­jih kibor­ga koji mogu stal­no mije­nja­ti oblik. Zahvaljujući ose­buj­nom glu­mač­kom nas­tu­pu Arnolda Schwarzeneggera (pozi­ti­van kiborg) i Cameronovom umi­je­ću u spa­ja­nju teh­no­lo­ških stra­ho­va i žes­to­kih akcij­skih pri­zo­ra s raz­ra­đe­nim psi­ho­lo­škim odno­si­ma, ovi fil­mo­vi pri­vuk­li su broj­nu publi­ku, a zas­lu­ži­li su i pošto­va­nje zah­tjev­ni­jih gledatelja.

Nakon više od deset­lje­ća snim­ljen je i “Terminator 3: Pobuna stro­je­va” (repriz­no se pri­ka­zu­je veče­ras na RTL‑u u 22.35), ali je Cameron mudro odus­tao od surad­nje, slu­te­ći da je riječ o pukom kopi­ra­nju rani­jih fil­mo­va. Režije se pri­hva­tio akcij­ski ruti­ner Jonathan Mostow, koji uglav­nom kopi­ra Cameronova rje­še­nja, a tamo gdje to ne čini tako­đer radi pro­pus­te. Njegov nas­ta­vak natr­pan je pre­du­gim akcij­skim sek­ven­ca­ma, zbog kojih dru­gi ele­men­ti pri­če ne uspi­je­va­ju doći do izra­ža­ja, a gubi se i mito­lo­ška dimen­zi­ja poten­ci­jal­nog spa­si­te­lja čovje­čans­tva, koju su ima­li rani­ji filmovi.

Slično je i s kas­ni­jim nas­tav­kom “Terminator: Spasenje” (2009), reda­te­lja umjet­nič­kog ime­na McQ, koji se poput “Terminatora 3” odvi­ja u buduć­nos­ti pod domi­na­ci­jom nasil­nih stro­je­va, a tak­vim nara­tiv­nim oda­bi­rom gube se osje­ća­ji neiz­vjes­nos­ti, nesi­gur­nos­ti i pri­je­te­nje pri­sut­ni u rani­jim Cameronovim rado­vi­ma. Mogli bismo reći da su Mostow i McQ upa­li u slič­nu zam­ku kao pro­ta­go­nis­ti nji­ho­vih pri­ča. Kad suvre­me­na teh­no­lo­gi­ja pot­pu­no prev­la­da, a u dru­gom pla­nu osta­nu ide­je i emo­ci­je, rezul­tat oči­to ne može ispas­ti dobar. Nadajmo se da će o tome ozbilj­no raz­mis­li­ti i reda­telj Alan Taylor, koji bi dogo­di­ne tre­bao ispo­ru­či­ti peti dio.

Elvis Lenić