Gorana Težak

[lang_hr]Mlada umjet­ni­ca Gorana Težak iz Pule diplo­mi­ra­la je na Akademiji likov­nih umjet­nos­ti u Zagrebu, a do sada je sudje­lo­va­la u neko­li­ko rezi­den­ci­jal­nih pro­gra­ma u Italiji, Sloveniji i Austriji te izla­ga­la samos­tal­no i na skup­nim izlož­ba­ma.[/lang_hr]

[lang_hr]Prije četi­ri godi­na diplo­mi­ra­la si na Akademiji likov­nih umjet­nos­ti u Zagrebu, na odsje­ku sli­kar­stva u kla­si Duje Jurića. Kada si shva­ti­la da je sli­kar­stvo tvoj poziv i da se time želiš bavi­ti?[/lang_hr]

[lang_hr]- Hm, mis­lim da nisam ima­la neku život­nu pre­kret­ni­cu u tom smis­lu. Nekako je to sve spon­ta­no išlo. Od ranog dje­tinj­stva stal­no sam nešto crta­la i to mi je bilo super. Kasnije kroz sred­nju ško­lu Primijenjenih umjet­nos­ti i dizaj­na u Puli, stru­ka je pre­poz­na­la neki poten­ci­jal i talent pa je neka­ko bilo logič­no nas­ta­vi­ti u tom smje­ru i razvi­ja­ti se kroz rad, rad i samo rad.[/lang_hr]

[lang_hr]Svoje rado­ve poče­la si izla­ga­ti još tije­kom stu­di­ja, što na samos­tal­nim, što na skup­nim izlož­ba­ma. Koliko je izlož­bi iza tebe?[/lang_hr]

[lang_hr]- Ako se ne varam, deset samos­tal­nih i šest skup­nih izložbi.[/lang_hr]

[lang_hr]Ovog pro­lje­ća u zagre­bač­koj gale­ri­ji Inkubator te pro­tek­log mje­se­ca, u Premanturi, pred­sta­vi­la si se izlož­bom “Nema zem­lje za…” kojom, pre­ma rije­či­ma kus­to­si­ce Martine Bratić, izno­siš jas­nu i sve­pri­sut­nu sli­ku sta­nja druš­tva i svi­jes­ti. Dakle, kak­vo je sta­nje u današ­njem druš­tvu?[/lang_hr]

[lang_hr]- (Smijeh) Pa super nam je, dose­gli smo dno dna i nakon toga puta­nja ide uzbr­do. Stanje nam je iznad­pro­sječ­no loše, vla­da­ju­će manji­ne se među­sob­no roti­ra­ju kako vje­tar puše, nema novih svje­žih ide­ja jer ne pušta­ju pros­to­ra za njih pa tako nema pros­to­ra ni za mla­de, obra­zo­va­ne i spo­sob­ne lju­de. Uskoro ćemo i mi biti zem­lja s pove­ća­nim “izlje­vom moz­go­va”… Bolje da ne poči­njem s pri­čom jer joj se ne nazi­re kraj. Žalosti me samo to što se veći­na mla­dih lju­di već pre­pus­ti­la nekoj sve­pri­sut­noj melan­ko­li­ji i bez­duš­nos­ti. Valjda smo sto­ljet­nom tira­ni­jom pos­ta­li druš­tvo koje kad se sku­pi na jutar­njoj kavi­ci (u pod­ne) samo kuka i pla­če kako nema pos­la, kako nam je drža­va “u bana­ni”, kako je sve pro­pa­lo, a isti ti lju­di, kad ih pozo­veš da nešto napra­ve po pita­nju toga, da iza­đu na uli­ce i zauz­mu se za svo­ja pra­va, u pra­vi­lu ima­ju “pamet­ni­jeg pos­la”, čast i vječ­na sla­va izuzecima![/lang_hr]

[lang_hr]Ako je likov­no dje­lo svo­je­vr­stan umjet­ni­kov pogled na svi­jet, što iz tvo­jih rado­va može išči­ta­ti pro­ma­trač? Koje poru­ke poku­ša­vaš pre­ni­je­ti? Uspijevaš li pomo­ću sli­kar­stva kata­li­zi­ra­ti neka osob­na neza­do­volj­stva?[/lang_hr]

[lang_hr]- Likovno dje­lo i jest i nije umjet­ni­kov pogled na svi­jet, barem u mojem slu­ča­ju. Definitivno svi­jet pro­ma­tram kroz “šare­ne naoča­le”, a moja umjet­nost je odraz dubo­kog neza­do­volj­stva, sus­tav­nog pro­miš­lja­nja i nekak­vog otpo­ra pre­ma svim tim struk­tu­ra­ma koje nas okru­žu­ju i ne daju disa­ti. Nije mi cilj pre­no­si­ti nekak­ve poru­ke, mis­lim da za to nemam dovolj­no zna­nja niti iskus­tva, već mi je cilj potak­nu­ti lju­de na raz­miš­lja­nje. Da, sli­kar­stvo je jedan vid kata­li­za­to­ra, ali nika­ko nije dovo­ljan. Sport i pone­ko dru­že­nje s dra­gim poje­din­ci­ma i pri­ja­te­lji­ma naj­bo­lji je način “čiš­će­nja” od nakup­lje­nog “smeća”.[/lang_hr]

 

[lang_hr]Koja ti je, zapra­vo, nit vodi­lja u stva­ra­lač­kom pro­ce­su i koli­ko on tra­je?[/lang_hr]

[lang_hr]- Nemam neku odre­đe­nu she­mu po kojoj radim. Puno čitam, raz­miš­ljam, crtam… Ponekad imam jas­nu vizi­ju u gla­vi što tre­bam napra­vi­ti, a pone­kad mi tre­ba par mje­se­ci da mi “sjed­ne”. Ideja je uvi­jek pri­sut­na, samo način reali­za­ci­je ide­je je muko­tr­pan pro­ces koji zah­ti­je­va pro­miš­lja­nje i rad, rad i samo rad.[/lang_hr]

[lang_hr]Sliku kojeg umjet­ni­ka bi volje­la ima­ti na svo­me zidu. Koji su ti uzo­ri te koje ti je naj­dra­že likov­no raz­dob­lje?[/lang_hr]

[lang_hr]- Teško mi je reći koju sli­ku bih volje­la ima­ti na zidu… možda nekog auto­ra s počet­ka 20. sto­lje­ća ili kole­ge s Akademije. Važno mi je da me sli­ka na neki način ins­pi­ri­ra i potak­ne na stva­ra­nje i raz­miš­lja­nje. Što se tiče uzo­ra, ne mogu se baš pohva­li­ti, neka­ko ne spa­dam u tu sku­pi­nu obo­ža­va­te­lja. Najdraže likov­no raz­dob­lje mi je defi­ni­tiv­no poče­tak 20. sto­lje­ća, umjet­nost pos­li­je i za vri­je­me Picassa, Moora, Rothka, Pollocka… kad je umjet­nost napo­kon “pro­di­sa­la” i izaš­la iz onih kru­tih okvi­ra figuracije.[/lang_hr]

[lang_hr]Kako gle­daš na doma­ću umjet­nič­ku sce­nu, pose­bi­ce ovu u Istri? Kakve su moguć­nos­ti da mla­di umjet­ni­ci poput tebe, nakon zavr­še­ne Akademije, žive od svo­ga rada, napre­du­ju i razvi­ja­ju se? Koliko vas drža­va, odnos­no resor­ne ins­ti­tu­ci­je, u tome poti­ču?[/lang_hr]

[lang_hr]- Kako gle­dam na doma­ću umjet­nič­ku sce­nu? Gledam i divim se. Tko god je ops­tao u svi­je­tu umjet­nos­ti i opće­ni­to kul­tu­re u Hrvatskoj, u zad­njih sedam godi­na, sva­ka mu čast. Nisam baš upu­će­na u istar­sku sce­nu (od fakul­te­ta pre­tež­no živim i radim u Zagrebu), ali moje pos­ljed­nje izlož­be u Puli i Premanturi poka­za­le su da je istar­ska sce­na ite­ka­ko živa, te da ima jako puno zanim­lji­vih umjet­ni­ka i lju­di koji vole i pra­te umjet­nost. Nažalost, mla­di umjet­ni­ci poput mene, koji su tek zavr­ši­li Akademiju nema­ju šan­se ops­ta­ti uko­li­ko nema­ju sre­će da ih pre­poz­na stru­ka ili poz­nans­tva koja bi ih pro­gu­ra­la u “viso­ke” umjet­nič­ke kru­go­ve ili, pak, rodi­te­lje koji ih mogu uzdr­ža­va­ti nared­nih pet do deset godi­na nakon zavr­šet­ka stu­di­ja. Država po tom pita­nju ništa ne podu­zi­ma, jer to za njih nije pita­nje nego jed­nadž­ba s neko­li­ko nepoz­na­ni­ca. U cije­loj toj pri­či ja sam stvar­no ima­la sre­će: već na Akademiji sam poče­la sura­đi­va­ti s Robertom Kavazovićem i kas­ni­je s nje­go­vom gale­ri­jom Laval Nugent, iz Zagreba, koja mi je osi­gu­ra­la pre­di­van ate­li­jer u širem cen­tru Zagreba. No, sve to nije dovolj­no za nor­ma­lan život pa je veli­ka sre­ća i to što imam obi­telj koja mi pru­ža bez­re­zerv­nu podr­šku kad god je to potreb­no. Nažalost, trži­šte umjet­ni­na kod nas ne pos­to­ji pa su mla­di neafir­mi­ra­ni umjet­ni­ci osu­đe­ni na raz­li­či­te rob­ne raz­mje­ne da bi opstali.[/lang_hr]

[lang_hr]Na čemu tre­nu­tač­no radiš, koji su ti dalj­nji pla­no­vi?[/lang_hr]

[lang_hr]- Trenutačno punim bate­ri­je jer usko­ro pri­pre­ma­mo skup­nu izlož­bu u Bruxellesu i Luxembourgu.[/lang_hr]

[lang_hr]Tekst: Lorna Zimolo[/lang_hr]

[lang_hr]Foto: pri­vat­na arhi­va Gorane Težak[/lang_hr]

• Gorana Težak
• izložba "Nema zemlje za..."