Nalazeći idola

TV: TRAŽEĆI ERICA, reda­te­lja Kena Loacha

Britanski reda­telj Ken Loach (rođen 1936.) jedan je od rijet­kih stva­ra­te­lja iznim­ne svje­to­na­zor­ne dos­ljed­nos­ti u suvre­me­noj kinematografiji.

Iako obra­zo­va­njem prav­nik, vrlo rano poči­nje reži­ra­ti na tele­vi­zi­ji, a već kra­jem 1960-ih priv­la­či paž­nju iznim­no uspje­lim dra­ma “Jadnica” i “Kes”. Tijekom goto­vo polus­to­ljet­ne kari­je­re Loach je kons­tant­no oku­pi­ran druš­tve­nom kri­ti­kom, izra­zi­tim soci­jal­nim anga­žma­nom i tema­ti­zi­ra­njem rad­nič­kog miljea, što film­ski uspješ­no uobli­ču­je kori­šte­njem naro­či­to prik­lad­no realis­tič­kog sti­la (auten­tič­ne loka­ci­je, čes­ta upo­tre­ba natur­š­či­ka, neumi­ve­na foto­gra­fi­ja i dru­go). U skla­du s time i pri­če nje­go­vih fil­mo­va odvi­ja­ju se u današ­njos­ti, iako je tije­kom dugo­traj­ne kari­je­re imao neko­li­ko uspješ­nih izle­ta u proš­lost (Zemlja i slo­bo­da, Vjetar koji povi­ja ječam), a nje­gov novi­ji film “Tražeći Erica” (HTV 1, 22. ruj­na, 00.20 ) iznim­no sklad­no obje­di­nju­je goto­vo sve nave­de­ne značajke.

Duboko rezig­ni­ra­ni poštar Eric (odli­čan Steve Evets) pro­la­zi kroz naj­go­re život­no raz­dob­lje; živi u oro­nu­lom sta­nu s malo­ljet­nim posin­ci­ma koji su uvu­če­ni u svi­jet orga­ni­zi­ra­nog kri­mi­na­la, a naj­ve­ću tra­umu pred­stav­lja mu pomi­sao da bi se tre­bao suoči­ti sa ženom koju je napus­tio pri­je 30 godi­na i još je uvi­jek voli. Njegovo auto­des­truk­tiv­no pona­ša­nje ne mogu spri­je­či­ti ni oda­ni pri­ja­te­lji, ali spa­so­nos­no rje­še­nje nazi­re se u neka­daš­njoj nogo­met­noj zvi­jez­di Ericu Cantoni, koji se uka­zu­je pošta­ru poput dobrog duha i savje­tu­je ga u naj­te­žim život­nim odlukama.

Odavno nije snim­ljen film koji se tako inte­li­gent­no bavi nogo­met­nom tema­ti­kom. Očito je i reda­telj Loach veli­ki nogo­met­ni fan, jer ina­če ne bi mogao tako sjaj­no kom­bi­ni­ra­ti vrhun­ske pote­ze Cantonine kari­je­re sa život­nom pri­čom glav­no­ga lika. Također valja nagla­si­ti glu­mač­ko iskus­tvo Erica Cantone (nakon nogo­met­ne kari­je­re glu­mio je u 10-ak fil­mo­va), bez koje­ga bi ide­ja o uba­ci­va­nju sport­ske zvi­jez­de kao psi­ho­lo­škog savjet­ni­ka bila samo loše reali­zi­ra­na fora. No, reda­te­lja ne zani­ma isklju­či­vo pro­mo­vi­ra­nje nogo­met­ne zvi­jez­de, nego ponaj­vi­še odnos obič­nog čovje­ka pre­ma nje­go­vom ido­lu koji rezul­ti­ra pro­dub­lje­nom razi­nom samos­poz­na­je. Loach govo­ri o tome kako i odras­tao čovjek može zadr­ža­ti svo­ju dje­čač­ku fas­ci­na­ci­ju ido­lom ako mu to poma­že da pre­bro­di naj­te­že život­ne kri­ze ili ako mu je taj idol pri­uštio neko­li­ko tre­nu­ta­ka naj­ve­će sre­će u životu.

Njegov film može se pro­tu­ma­či­ti kao iznim­no sen­zi­bil­na pouka o moguć­nos­ti­ma psi­ho­lo­ške samo­po­mo­ći, ali i nadah­nu­ta pri­po­vi­jest o nuž­nos­ti zajed­niš­tva i pobjed­nič­kog kolek­tiv­nog duha. Upravo će ido­lo­va ins­pi­ra­tiv­na pri­sut­nost naj­zad potak­nu­ti pošta­ra i nje­go­ve oda­ne pri­ja­te­lje da se suprot­sta­ve gan­g­s­te­ri­ma koji mu bes­kru­pu­loz­no zagor­ča­va­ju život. Kao što smo već rani­je nave­li, Loach u ovom fil­mu naro­či­to uspješ­no nado­gra­đu­je svje­to­na­zor­ne i stil­ske odred­ni­ce nje­go­vog opu­sa, ali pru­ža i jed­nu sup­til­nu lek­ci­ju o našoj sebič­noj sva­kod­ne­vi­ci obu­ze­toj utr­kom za mate­ri­jal­nim i nebri­gom za dru­ge. Loachov film nije samo vrhun­ski izve­de­no i zabav­no dje­lo, nego i vapaj za trun­kom čovječ­nos­ti i humanizma.

Elvis Lenić