Teret prvog filma

PORTRET REDATELJA: JAMES GRAY

Kada je sre­di­nom 1990-ih mla­di James Gray (tada 25-godiš­njak) reži­rao svoj prvi­je­nac “Mala Odessa”, bila je to prvo­raz­red­na sen­za­ci­ja. Njegov film odvi­ja se u Brighton Beachu , dije­lu Brooklyna nase­lje­nom uglav­nom ruskim imi­gran­ti­ma, i pra­ti odnos izme­đu dva bra­ta (Tim Roth i Edward Furlong) koji su raz­dvo­je­ni zbog okrut­nih suko­ba u podzemlju.

Pritom ostav­lja dojam da je pro­za Dostojevskog smje­šte­na u nju­jor­šku pra­vos­lav­nu čet­vrt, gdje nemi­lo­srd­ni ubo­ji­ca (Tim Roth) dois­ta biva, poput Raskoljnikova, osu­đen na dušev­ni pakao. Ovo iznim­no turob­no te stil­ski i glu­mač­ki goto­vo savr­še­no zaokru­že­no dje­lo vje­ro­jat­no pri­pa­da naj­im­pre­siv­ni­jim debi­tant­skim ostva­re­nji­ma u povi­jes­ti fil­ma. U nje­go­vom slje­de­ćem fil­mu “Yards” Mark Wahlberg glu­mi mla­di­ća koji je upra­vo ods­lu­žio zatvor­sku kaz­nu zbog kra­đe auto­mo­bi­la i tra­ži posao kod tet­ka (James Caan), koji vodi podu­ze­će za odr­ža­va­nje nju­jor­ških pod­zem­nih željez­ni­ca, a isto­dob­no pod­mi­ću­je grad­ske moć­ni­ke i prlja­vim pote­zi­ma ugro­ža­va izrav­nu kon­ku­ren­ci­ju. U fil­mu “Braća po krvi” (repriz­no pri­ka­zan sinoć na Novoj TV) Gray se bavi odno­som izme­đu vodi­te­lja noć­nog klu­ba (Joaquin Phoenix) i nje­go­vog oca (Robert Duvall) i bra­ta (Mark Wahlberg), koji su pri­pad­ni­ci poli­cij­skih sna­ga. Nakon što mu pos­lov­ni surad­ni­ci teško ranja­va­ju bra­ta, Phoenix bez okli­je­va­nja mije­nja način živo­ta i pre­la­zi na dru­gu stra­nu, što je izve­de­no glat­kim i uvjer­lji­vim nara­tiv­nim zaokretom.

Grayev neve­lik opus pri­lič­no je ujed­na­čen i sadr­ži broj­ne zajed­nič­ke ele­men­te. Riječ je o reda­te­lju koji reži­ra u pra­vil­nim raz­ma­ci­ma i nakon dugač­kih pri­pre­ma (sva­kih 6 – 7 godi­na), rad­nje nje­go­vih fil­mo­va odvi­ja­ju se u negla­mu­roz­nim dije­lo­vi­ma New Yorka, a naro­či­tu paž­nju posve­ću­je odno­si­ma unu­tar obi­te­lji (bra­ća, oče­vi i dje­ca). Njegov stil­ski pris­tup uklju­ču­je dugač­ke i dobro pro­miš­lje­ne sek­ven­ce te pola­ga­no odvi­ja­nje rad­nje s odlič­nom poza­din­skom glaz­bom, koja stva­ra muč­ni dojam bez­iz­laz­nos­ti. Gray čes­to koris­ti krup­ne kadro­ve i veli­ku paž­nju pok­la­nja radu s izvr­s­nim glum­ci­ma, što rezul­ti­ra liko­vi­ma koji nisu isklju­či­vo dobri ili loši, već slo­že­nih moral­nih sta­ja­li­šta i svjetonazora.

To se odno­si i na nje­go­ve fil­mo­ve u cje­li­ni, ne samo na one koji govo­re o štet­nos­ti kri­mi­na­la, korup­ci­ji i obi­telj­skom povje­re­nju, nego i novi­je rado­ve koji se bave lju­bav­nom tema­ti­kom (Ljubavnici) ili ame­rič­kom povi­jes­ti (Imigrantica). Kritičari uglav­nom izdva­ja­ju “Malu Odessu” i vole nagla­si­ti da se Gray u kas­ni­jim fil­mo­vi­ma ponav­lja, što uop­će nije toč­no. Rijetko koji reda­telj toli­ko je dos­lje­dan odre­đe­nom mikro­svi­je­tu i nas­to­ja­nju da u nje­mu razvi­ja uni­ver­zal­ne priče.

Elvis Lenić