Ljubavni trokut bez pokrića

KINO: OTOK LJUBAVI, reda­te­lji­ce Jasmile Žbanić

Vrlo je zanim­ljiv feno­men bosan­ske reda­te­lji­ce Jasmile Žbanić, kao i nje­zi­nog kole­ge Danisa Tanovića, koji su uspje­li zain­tri­gi­ra­ti među­na­rod­nu publi­ku i osva­ja­ti zna­čaj­ne nagra­de u toli­koj mje­ri da se s nji­ma na ovim pros­to­ri­ma može uspo­re­đi­va­ti još jedi­no Emir Kusturica.

Njihov uspjeh uto­li­ko je zanim­lji­vi­ji što im fil­mo­vi nisu nat­pro­sječ­nih umjet­nič­kih dome­ta, za raz­li­ku od ranih Kusturičinih rado­va, ali oči­to ima­ju dobar nos za oda­bir tema­ti­ke (tra­uma­tič­na rat­na iskus­tva na ovim pros­to­ri­ma) koja je po mje­ri zapad­njač­kim kul­tur­nim kru­go­vi­ma. Dok je Tanović u svo­jem novom fil­mu (Epizoda u živo­tu bera­ča želje­za) čak napra­vio izne­na­đu­ju­će pozi­ti­van isko­rak u odno­su na rani­ji opus, Jasmili Žbanić oči­to se dogo­dio žeš­ći pro­ma­šaj. Njezin izlet u ležer­nu tema­ti­ku pod nas­lo­vom “Otok lju­ba­vi” teme­lji se na lju­bav­nom tro­ku­tu, koji čine mla­di brač­ni par i dje­voj­ka s kojom je supru­ga nekad bila u lez­bij­skoj vezi, a odvi­ja se na idi­lič­nom oto­ku Sveti Nikola tik do Poreča. Nakon slu­čaj­nog susre­ta izme­đu biv­ših lju­bav­ni­ca ponov­no poči­nju frca­ti iskre, što će glav­ne liko­ve uvu­ći u neo­če­ki­va­ne pro­ble­me, iako uop­će nije jas­no što je reda­te­lji­ca s ovom pri­čom htje­la postići.

Njezin film nije anga­ži­ra­na pri­ča o LGBT pro­ble­ma­ti­ci, nije ozbilj­na dra­ma o među­ljud­skim odno­si­ma, a nije niti kome­di­ja. Redateljičino nas­to­ja­nje da radi kome­di­ju pri­tom je naj­ka­ri­ka­tu­ral­ni­je od sve­ga nabro­ja­nog i povre­me­no se svo­di na razi­nu “Žikine dinas­ti­je”, s pri­pros­tim “komič­nim” dosko­či­ca­ma las­civ­ne tema­ti­ke i polu­ama­ter­skim stil­skim rje­še­nji­ma. Možda je ovom pri­li­kom naj­zgod­ni­je citi­ra­ti jed­nu doma­ću uspješ­nu poli­ti­čar­ku, koja je nakon zagre­bač­ke pre­mi­je­re izja­vi­la da se “Otok lju­ba­vi” gle­da bez pre­ve­li­kog napre­za­nja i s moz­gom na paši. To je dois­ta i naj­po­zi­tiv­ni­je što se o ovom fil­mu može reći.

Elvis Lenić