PULA VIŠE NIJE TAKO SIVA – 25 godina Gradske radionice

[lang_hr]“Grad je naša tje­les­nost i, uko­li­ko je ružan, i sta­nov­ni­ci će tak­vi biti. Logično-ople­me­nji­va­njem sre­di­ne ople­me­nju­ju se i lju­di, stva­ra se vrli­na.” Marjan Majo Sinožić, slikar.[/lang_hr]

[lang_hr]Retrospektivnom izlož­bom koja će od 25. lis­to­pa­da do 4. stu­de­nog biti pos­tav­lje­na u Dnevnom borav­ku cen­tra Rojc, kao i dani­ma otvo­re­nih vra­ta u svom sje­di­štu u Puli, Ljudevita Posavskog 10, udru­ga Gradska radi­oni­ca (u nas­tav­ku GR) obi­lje­ži­ti će 20 godi­na svog služ­be­nog pos­to­ja­nja. Registrirana je 1994., iako kao nefor­mal­na gru­pa nje­ni čla­no­vi dje­lu­ju još od 1990. Te se godi­ne u Pulu vra­ti­la sku­pi­na Puljana koja je neko­li­ko godi­na u Ženevi “pek­la zanat” zid­nog sli­kar­stva, svla­da­va­la nje­go­ve zako­ni­tos­ti i fine­se u art gru­pi “Vaisseau”, pod men­tor­stvom Antoina Mayera – pro­fe­so­ra na Akademiji za vizu­al­ne umjet­nos­ti u Ženevi. Bili su to, uz Marjana Sinožića (koji je spi­ri­tus movens i dugo­go­diš­nji pred­sjed­nik udru­ge): Davor i Boris Bogunović, Mirjan Kornić, Robert Labaš i Biserka Vranek. Prva nji­ho­va inter­ven­ci­ja po dola­sku bio je pok­lon gra­du-veli­ki mural (30 m²) u Sveučilišnoj knjiž­ni­ci. Uslijedilo je neko­li­ko inter­po­la­ci­ja na grad­skim pro­če­lji­ma i ins­ta­la­ci­ja “Reokaliphore” na počet­ku Kandlerove, u čijoj su izra­di sudje­lo­va­li broj­ni sugra­đa­ni (na grč­kom, reoca­lip­ho­re je naziv za objekt koji dono­si dobru ener­gi­ju, a slič­ni su objek­ti u sklo­pu šireg pro­jek­ta “Dokle dopi­re Europa” pos­tav­lje­ni u više europ­skih gradova).[/lang_hr]

[lang_hr]Konačno, te 1990. godi­ne meš­tri iz Radionice izra­di­li su i četi­ri veli­ke zid­ne sli­ke koje i danas kra­se grad­sku vijeć­ni­cu. Kako se radi­lo o inter­na­ci­onal­noj gru­pi umjet­ni­ka, surad­ni­ka Vaisseaua, koji su pro­vo­di­li pro­jekt Atelier Urban Pula, gru­pa je dobi­la na kori­šte­nje kuću (pre­dvi­đe­nu za ruše­nje) u kojoj je i danas sje­di­šte GR‑a. Riječ je o rezi­den­ci­jal­nom i rad­nom pros­to­ru, ali i mjes­tu susre­ta­nja gdje se, pose­bi­ce lje­ti, odvi­ja­ju raz­ne radi­oni­ce i jav­ni pro­gra­mi. Ideja urba­nog ate­ljea, u kojem bi se sas­ta­ja­li umjet­ni­ci, arhi­tek­ti, urba­nis­ti i struč­nja­ci dru­gih pro­fi­la kako bi zajed­no pro­miš­lja­li i korak po korak stva­ra­li vizu­al­ni iden­ti­tet gra­da, tako je dobi­la svoj pros­tor i oži­vje­la. Napomenimo da je za pro­jekt Atelier Urban Pula, iz kojeg se rodi­la GR, Vaisseau 1992.godine dobio priz­na­nje UNESCO‑a.[/lang_hr]

[lang_hr]“Vodi nas rene­san­s­na ide­ja o sklad­nom i huma­nom grad­skom okru­že­nju u kojem lju­di ne bi bili zagu­še­ni sivi­lom i ogra­ni­če­ni nehu­ma­noš­ću. Grad tre­ba sus­tav­no pro­miš­lja­ti, ne samo vizu­al­no, sli­kar­ski, već i kroz arhi­tek­tu­ru, zele­ni­lo, doga­đa­nja… zato, bilo gdje u gra­du gdje je to pri­mje­re­no, tre­ba doves­ti umjet­nost. Time se povi­su­je sen­zi­bi­li­tet, grad pos­ta­je grad-gale­ri­ja, a lju­di bolji…” – ovo je za Glas Istre Marjan Sinožić izja­vio pri­je 20 godi­na, a i danas to pot­pi­su­je, doda­ju­ći kako su veli­ki gra­do­vi danas zakr­če­ni i pre­za­si­će­ni svim sadr­ža­ji­ma, te sto­ga buduć­nost vidi u manjim gra­do­vi­ma poput Pule.[/lang_hr]

[lang_hr]“U počet­ku smo se foku­si­ra­li isklju­či­vo na zid­no sli­kar­stvo i sta­re zana­te, tzv. artig­gi­ana­to,” kaže Majo i nas­tav­lja, “no ubr­zo smo shva­ti­li da je naša funk­ci­ja u gra­du pri­je sve­ga soci­jal­ne nara­vi, pa smo tako pos­ta­li mjes­to okup­lja­nja, “otvo­re­na kuća”, a naše aktiv­nos­ti pro­ši­ri­li smo i na raz­ne edu­ka­tiv­ne radi­oni­ce – od sli­kar­stva, kera­mi­ke i izra­de vitra­ja, pre­ko teča­je­va za dje­cu u izra­di luta­ka od kaši­ra­nog papi­ra (oform­lje­no je i malo kaza­li­šte luta­ka, “Baraka”), do teča­je­va vege­ta­ri­jan­skog kuha­nja, video mon­ta­že, osno­va infor­ma­cij­skih teh­no­lo­gi­ja, TV novi­nar­stva, fla­men­ca, ori­je­na­tal­nog i afrič­kog ple­sa, bub­njar­skog kru­ga, astro­lo­gi­je… dois­ta sva­če­ga je tu bilo (i biti će). Istovremeno smo od samih poče­ta­ka, pose­bi­ce lje­ti, ugoš­ća­va­li i broj­ne umjet­ni­ke iz cije­log svi­je­ta. Danas se to nazi­va “artist in resi­den­ce” i pos­to­je EU fon­do­vi koji poti­ču pro­gra­me tak­ve raz­mje­ne umjet­ni­ka, ali mi smo to godi­na­ma radi­li spon­ta­no, bes­plat­no, na kole­gi­jal­noj osno­vi i svat­ko tko nas je posje­tio osta­vio je svoj trag i obo­ga­tio nas na neke nema­te­ri­jal­ne načine…[/lang_hr]

[lang_hr]Od 2007. kre­nu­li smo i u pro­jekt reso­ci­ja­li­za­ci­je ovis­ni­ka, gdje smo neko­li­ko godi­na zain­te­re­si­ra­nim šti­će­ni­ci­ma Centra za pre­ven­ci­ju i van­bol­nič­ko lije­če­nje boles­ti ovis­nos­ti pru­ža­li bes­plat­nu podu­ku iz zid­nog sli­kar­stva. To je bio naš dopri­nos nji­ho­vom pro­ce­su reso­ci­ja­li­za­ci­je. Rezultati su vid­lji­vi na jeda­na­est pul­skih tra­fos­ta­ni­ca koje smo zajed­no osli­ka­li, kao i na inte­ri­je­ru Centra koji je, kada je bio fri­ško pre­ure­đen, posje­tio i tadaš­nji pred­sjed­nik Stipe Mesić . Danas neko­li­ko polaz­ni­ka tih teča­je­va zid­nim sli­kar­stvom uspi­je­va­ju zara­di­ti bar dio svo­jih prihoda.”[/lang_hr]

[lang_hr]Zanimljiva je i akci­ja “Minuta za grad”, izve­de­na u surad­nji s udru­gom Suncokret i dje­com-izbje­gli­ca­ma s koji­ma su oni u to vri­je­me radi­li. Djeca su u sve­ga minu­tu vre­me­na u dugi­ne boje obo­ji­la metal­ne plo­če ogra­de na vrhu stam­be­ne zgra­de u Istarskoj uli­ci. Ta je akci­ja pos­lu­ži­la kao ins­pi­ra­ci­ja za novi­ju gra­đan­sku ini­ci­ja­ti­vu GR‑a: “5 minu­ta za grad”, u sklo­pu koje je ure­đen oko­liš dvi­ju osnov­nih ško­la: Stoja i Juraj Dobrila. Lepršavim dje­čjim moti­vi­ma osli­ka­ni su zido­vi ogra­de OŠ Stoja, uz rados­no sudje­lo­va­nje svih uče­ni­ka ško­le, od 1. do 8. raz­re­da, gdje je sva­ki uče­nik ulo­žio svo­jih pet minu­ta u osli­ka­va­nje više od 200 kva­drat­nih meta­ra dvo­riš­nog zida. Sadnjom ukras­nog bilja ure­đen je vrt OŠ Juraj Dobrila i dio grad­skog pros­to­ra u Jeretovoj uli­ci. Provedeno je i neko­li­ko dru­gih ini­ci­ja­ti­va s mla­di­ma: obno­va igra­li­šta Nova Veruda i Gradski prak­ti­kum. Praktikum je zamiš­ljen kao prak­sa za uče­ni­če umjet­nič­kih i obrt­nič­kih usmje­re­nja, koji bi prak­tič­ni dio nas­ta­ve mogli obav­lja­ti na kon­kret­nim zada­ci­ma zid­nog sli­kar­stva, izra­de štu­ka­tu­ra i sl. na raz­nim grad­skim loka­ci­ja­ma, te tako uči­ti, uvjež­ba­va­ti vje­šti­ne i isto­vre­me­no biti koris­ni gra­du. Za sada je u tom prav­cu odra­đe­na akci­ja ure­đe­nja zad­njeg kata Sveučilišne knjiž­ni­ce – uče­ni­ci Industrijsko-obrt­nič­ke ško­le ofar­ba­li su zido­ve, a uče­ni­ci Škole pri­mi­je­nje­nih umjet­nos­ti i dizaj­na na stro­pu su osli­ka­li nebo i oblake.[/lang_hr]

[lang_hr]Kad govo­ri­mo o dje­ci i mla­di­ma, vri­je­di spo­me­nu­ti i surad­nju Gradske radi­oni­ce s pul­skim dje­čjim vrti­ći­ma, te pro­jekt Afirmativnog zna­kov­lja, koji je pro­ve­den u neko­li­ko pul­skih vrti­ća i ško­la, a sada se, pod patro­na­tom Anna Lindt fon­da­ci­je, širi i na dru­ge gra­do­ve Hrvatske i Europe. Riječ je o pro­jek­tu u kojem se dje­cu poti­če da sami stva­ra­ju zna­ko­ve koji neće biti kla­sič­ni zna­ko­vi zabra­ne, već će ozna­ča­va­ti pozi­tiv­ne oso­bi­ne – lju­bav, surad­nju, suosje­ća­nje, radost…[/lang_hr]

[lang_hr]Posljednjih godi­na GR je razvi­la i dje­lat­nost sni­ma­nja doku­men­tar­nih fil­mo­va. Započela je surad­njom s Markom Zdravkovićem, koji je u GR ostva­rio dva doku­men­tar­na fil­ma i radi­oni­cu TV novi­nar­stva, te iz surad­nje s Danilom Korenom iz Italije koji je u GR sni­mao dva autor­ska doku­men­tar­ca. Iz ovo­ga su potom pro­is­tek­la dva nepro­fit­na medij­ska pro­jek­ta u sklo­pu kojih je u tri godi­ne nas­ta­lo osam doku­men­tar­nih fil­mo­va o tema­ma civil­nog druš­tva i deset TV emi­si­ja emi­ti­ra­nih na TV Nova. Film “Eko Babilon za počet­ni­ke” pri­ka­zan je i na Green Screen Festu u Beogradu i na Zagreb Doxu. Dio video pro­duk­ci­je moći će se pogle­da­ti tije­kom tra­ja­nja spo­me­nu­te retros­pek­tiv­ne izlož­be, a dos­tup­ni su i na GR web stra­ni­ci.[/lang_hr]

[lang_hr]U Radionici za sebe vole reći da su mala “otvo­re­na aka­de­mi­ja”, uz napo­me­nu da “nije važan pro­fe­si­onal­ni sta­tus, nego zaljub­lje­nost u neku dje­lat­nost”. Od 1990. do danas kroz nju je proš­lo, u smis­lu da je kra­će ili dulje vri­je­me tu živje­lo, uči­lo i svo­jim radom dopri­no­si­lo udru­zi, više od 30 umjet­ni­ka, a kad se nji­ma pri­bro­je i povre­me­ni gos­ti-sli­ka­ri, skul­p­to­ri, glaz­be­ni­ci, žon­gle­ri, broj­ka se penje i na pre­ko 300-tinjak kre­ati­va­ca. Nabrajati sve njih, kao i sve do sad reali­zi­ra­ne pro­jek­te GR‑a nemo­guć je zada­tak. Tim više što, pored izlož­bi u više europ­skih gra­do­va, ima­ju i niz vrlo uspješ­nih ostva­re­nja u dru­gim hrvat­skim gra­do­vi­ma i u ino­zem­s­tvu (nave­di­mo samo dva zna­čaj­ni­ja: res­ta­uri­ra­nje dvi­je vile u Opatiji, odra­đe­no u surad­nji sa sli­ka­rom Bojanom Šumonjom, te 130 četvor­nih meta­ra mura­la u Nacionalnoj bibli­ote­ci u Sankt Petersburgu). Ovdje ćemo sto­ga pod­sje­ti­ti samo na neke reali­za­ci­je u gra­du, one vid­lji­vi­je i sva­ka­ko zas­luž­ne za to da se Pulu više ne može sma­tra­ti “sivim gra­dom”, (a ima nas koji mogu pos­vje­do­či­ti o raz­dob­lju pri­je nji­ho­va dola­ska, u kome je Pula sve više pro­pa­da­la u sivi­lo)… Proces oživ­lja­va­nja Pule bojom, koji je Majo pri­želj­ki­vao i pri­je 40 godi­na, još kao grad­ski enfant ter­ri­ble off-sli­kar­stva, pola­ko se doga­đa, možda spo­ri­je no što bismo želje­li, ali poma­ci su vid­lji­vi i neo­s­por­ni. Naravno da je rad Gradske radi­oni­ce u tome tek dje­lić, ali sva­ka­ko je dje­lo­vao i kao poti­caj mno­gim dru­gim rje­še­nji­ma. Primjerice, mno­gi ne pam­te da su upra­vo umjet­ni­ci iz Radionice, među nji­ma i pokoj­ni Valter Pergolis, prvi kre­nu­li u osli­ka­va­nje hod­ni­ka Centra Rojc, što je nakon toga nado­gra­đe­no kroz pro­jekt Krojcberg. Neki od vid­lji­vi­jih rado­va po gra­du su: sli­ka kra­lja (detalj s fre­ske Ples mrtva­ca Vincenta iz Kastva) na pro­če­lju zgra­de pored Arene, osli­ka­na sta­ra auto­bus­na sta­ni­ca, deko­ra­ci­je bal­ko­na na Forumu, osli­ka­ne tra­fos­ta­ni­ce (u obno­vi kojih je sudje­lo­va­la još jed­na pokoj­na grad­ska legen­da, Miro Mandić – Manda, nas­li­kav­ši repli­ku Velasquezove Infante) obno­va pro­če­lja i štu­ka­tu­ra Sveučilišta Jurja Dobrile, dije­lo­vi inte­ri­je­ra crk­ve Gospe od mora, veli­ka zid­na sli­ka u zgra­di Elektroistre, pro­če­lja u Kandlerovoj uli­ci i na zgra­di Gospodarske komo­re, osli­ka­na stu­bi­šta na ula­zi­ma zgra­da u Flanatičkoj, efek­t­ni Magritovi deta­lji na zgra­di Italuniona, zatim hrvat­skim ple­te­ri­ma ure­šen ulaz na Punta Verudelu, kao i nedav­no ple­te­ri­ma obnov­lje­na roton­da kod trž­ni­ce. Naposljetku, jed­na od naj­im­po­zant­ni­jih inter­ven­ci­ja je veli­ki mural u sece­sij­skom sti­lu u Gradskoj trž­ni­ci, a nedav­no je Debora Trusgniach osli­ka­la i šest “sli­je­pih pro­zo­ra” na pro­če­lju te zgra­de, s moti­vi­ma iz povi­jes­ti Pule.[/lang_hr]

[lang_hr]Upravo povi­jest Pule i Istre nepre­suš­na je ins­pi­ra­ci­ja umjet­ni­ka iz kru­ga GR‑a, a jez­gra gru­pe pro­izaš­la je iz švi­car­skog Vaisseaua, ali i iz pro­jek­ta pre­tva­ra­nja tvr­đa­ve Fort Bourgigno u mul­ti­me­di­jal­ni cen­tar, koji je počet­kom 80-tih pokre­nuo arhi­tekt Branko Bratković, jedan od istak­nu­ti­jih čla­no­va GR‑a. Od nje­ga potje­če i pro­jekt reva­lo­ri­zi­ra­nja, obnav­lja­nja i stav­lja­nja u funk­ci­ju aus­tro­ugar­ske bašti­ne – pul­skih for­ti­fi­ka­ci­ja, koji je nas­lo­vio “Gospodarenje prste­no­vi­ma”, kao i pro­jekt mos­ta od Muzila do Valelunge, koje je u više navra­ta, bez zna­čaj­ni­jeg oda­zi­va, nudio grad­skim vlastima.[/lang_hr]

[lang_hr]Na žalost, i mno­gi dru­gi pro­jek­ti GR‑a, uglav­nom zbog nedos­tat­ka sred­sta­va, osta­li su samo u ski­ca­ma, od kojih će neke tako­đer biti pred­stav­lje­ne na izložbi.[/lang_hr]

[lang_hr]U vri­je­me kri­ze čla­no­vi Radionice okre­nu­li su se tra­že­nju alter­na­tiv­nih obli­ka pos­lo­va­nja, pa su tako pro­naš­li i svjet­sku mre­žu “bana­ka vre­me­na”, u koji­ma čla­no­vi raz­ne pro­izvo­de i uslu­ge raz­mje­nju­ju na teme­lju utro­še­nih sati rada. Osnovali su prvu tak­vu ban­ku vre­me­na u Hrvatskoj, zove se “Ura po ura”, a poti­ču i poma­žu osna­ži­va­nje slič­nih bana­ka vre­me­na i u dru­gim gra­do­vi­ma. Daniela Poropat, nova pred­sjed­ni­ca udru­ge i vodi­te­lji­ca pro­jek­ta ban­ke vre­me­na, za stu­de­ni naj­av­lju­je gos­to­va­nje Martina Simona, dugo­go­diš­njeg pred­sjed­ni­ka Time Banks UK, soci­jal­nog ino­va­to­ra i priz­na­tog kon­zul­tan­ta i tre­ne­ra iz podru­čja razvo­ja druš­tve­no uklju­če­nih zajed­ni­ca. Od 2012. godi­ne GR pro­vo­di i pro­gram ban­ke vre­me­na za tre­ću dob u surad­nji s Domom za sta­re i nemoć­ne Alfredo Štiglić, čita­oni­com umi­rov­lje­ni­ka i Dječjom knjiž­ni­com gdje se jed­nom tjed­no pro­vo­di pro­gram “Bakomat” (baka pri­po­vi­je­da djeci).[/lang_hr]

[lang_hr]GR je uklju­če­na i u ini­ci­ja­ti­vu Pula u tran­zi­ci­ji, a jed­na je od osni­va­ča i čla­ni­ca Saveza udru­ga Rojca, te aktiv­no sudje­lu­je u uprav­lja­nju Savezom i u pro­jek­ti­ma Saveza. Prostor udru­ge u druš­tve­nom cen­tru Rojc koris­ti nji­hov odjel za glaz­be­na istra­ži­va­nja “GROZGI”. To je svo­je­vr­s­ni inku­ba­tor za mla­de glaz­be­ni­ke i u tom pros­to­ru dje­lu­je pet pul­skih ben­do­va. Na muzič­kom pla­nu (iako se i mno­gi čla­no­vi ama­ter­ski bave glaz­bom) velik pomak dogo­dio se i surad­njom s violi­nis­ti­com Isabel, poz­na­ti­jom po surad­nji s Darkom Rundekom. Ona je ini­ci­ra­la glaz­be­ne veče­ri u koji­ma se u muzič­kim impro­vi­za­ci­ja­ma s njom mogu oku­ša­ti svi koji to žele. Pod nas­lo­vom “Točka susre­ta”, te su se veče­ri doga­đa­le lani i lje­tos u vrtu kuće u Ljudevita Posavskoga 10, koji je za potre­be jav­nih doga­đa­nja pre­ure­đen, dogra­đe­na je i mala pozor­ni­ca, pa je to pos­tao još jedan Puljanima i gos­ti­ma ugo­dan klup­ski kutak.[/lang_hr]

[lang_hr]Tekst Daniela KNAPIĆ[/lang_hr]

[lang_hr] Foto: Arhiva Gradske radionice[/lang_hr]

 

 

• "Vaisseau"
• Akademija za vizualne umjetnosti u Ženevi
• Antoin Mayer
• Gradska radionica Pula
• Marjan Majo Sinožić