Shpongle – nedokučivi misterij glazbe

Band čud­nog nazi­va – Shpongle, svjet­ski je priz­nat i obo­ža­van zbog svog glaz­be­nog sti­la kojeg, kada se 1996. poja­vio, nije bilo mogu­će kla­si­fi­ci­ra­ti. Iza ovog raskoš­nog glaz­be­na pro­jek­ta, koji u punom sas­ta­vu na pozor­ni­ci ima 12 glaz­be­ni­ka, ple­sa­či­ce i dru­ge atrak­ci­je, sto­ji neo­bi­čan lon­don­ski glaz­be­ni tan­dem – hiper­vi­tal­ni 73-godiš­njak Raja Ram i 30 godi­na mla­đi Simon Posford. Druže se već 20 godi­na i zajed­no stva­ra­ju jedan posve ori­gi­na­lan i vrlo slo­je­vit glaz­be­ni svi­jet sas­tav­ljen od elek­tron­skih i tra­di­ci­onal­nih zvu­ko­va, akus­tič­nih gita­ra, bub­nje­va, violon­če­la, kon­tra­ba­sa, kras­nih žen­skih voka­la, oča­ra­va­ju­će fla­ute Raja Rama i puno sva­ko­ja­kih sam­plo­va, sve maj­stor­ski pomi­je­ša­no raču­nal­nim čarob­njaš­tvom Simona Posforda. Danas se Shpongle sma­tra jed­nim od rodo­na­čel­ni­ka tzv. psybi­ent žan­ra koji kom­bi­ni­ra wor­ld music, psy tran­ce i ambijent.

[lang_hr]Upitan, u jed­nom inter­v­juu, koji mu je naj­dra­ži tre­nu­tak sa Shpongle, Raja Ram odgo­va­ra: “Svaki tre­nu­tak sa Shpongleom je moj naj­dra­ži tre­nu­tak. Jedan kon­ti­nu­ira­ni naj­dra­ži tre­nu­tak, ugo­da, neo­pi­si­vo ushi­će­nje. Ali ako želi­te nešto izdvo­je­no, čis­to da bude vijest, dola­zi mi na pamet naš prvi pra­vi nas­tup u Japanu, u pod­nož­ju Fijia, sve­te maj­ke pla­ni­ne Ljubavi. Prekrasno mjes­to. Svirali smo pred zoru, pla­ni­na se odra­ža­va­la u jeze­ru, mje­sec je bio pun i izaš­li smo u svo­jim šaša­vim odo­ra­ma… Bio je to dois­ta čaro­ban tre­nu­tak, čuti po prvi put Shpongle uži­vo, kad je čelist kre­nuo sa svo­jim guda­lom, kad je čaro­li­ja glaz­be oži­vje­la, to je bilo vrlo specijalno.[/lang_hr]

[lang_hr]A sam Shpongle, on je bez počet­ka i kra­ja, kao nešto što odu­vi­jek pos­to­ji i vi to odjed­nom otkri­je­te, kao da hoda­te kroz čarob­nu šumu i izne­na­da pod nekim sta­blom naiđe­te na vedro puno dra­gu­lja. Upoznao sam Simona, otiš­li smo na Glastonbury fes­ti­val i tri dana smo se dru­ži­li, samo hoda­li naoko­lo, nismo ni spa­va­li, samo sje­di­li oko vatre i posje­ći­va­li mili­jun raz­li­či­tih stva­ri. Nakon fes­ti­va­la otiš­li smo u stu­dio i sni­mi­li prvu Shpongle stvar, Rumors of vapo­ur. A samo ime Shpongle doš­lo je ova­ko: bio sam jed­nog dana na par­ti­ju u Goi, kiša je pada­la i mi smo zane­se­no ple­sa­li, net­ko me je rano uju­tro pitao kako se osje­ćam-odgo­vo­rio sam: sch­pon­gled (“zašpon­glan”). Ta riječ kao da je doš­la iz atmo­sfe­re, kana­li­zi­ra­no – nova riječ koja je pos­ta­la dio našeg rječ­ni­ka i ime banda.”[/lang_hr]

[lang_hr]Sam Raja Ram je poseb­na veli­ka glaz­be­na pri­ča – s više od 40 godi­na glaz­be­ne kari­je­re iza sebe i dalje se šali da je tek na svo­jim poče­ci­ma. Rođen kao Ronald Rothfield 18. pro­sin­ca u Melburnu, Australija, sa 17 godi­na pobje­gao je od kuće u Indiju. Kaže da je od tada do danas višes­tru­ko obi­šao zem­lji­nu kuglu. Studirao je fla­utu na Glazbenom kon­zer­va­to­ri­ju u Melburnu, a 1965. zapu­tio se u New York stu­di­ra­ti jazz. Koncem 60-ih i počet­kom 70-ih sa supru­gom i kćer­kom skra­sio se u Londonu i osno­vao band Quintessence. Svirali su mje­ša­vi­nu jazza, psi­ho­de­lič­nog i pro­gre­ssiv­nog rocka, obil­no zači­nje­nu utis­ci­ma iz nje­go­vih indij­skih godi­na – puno pri­je no što su slič­ne kom­bi­na­ci­je nazva­ne new age roc­kom. Band je obja­vio 5 albu­ma, odr­ža­li su pet­sto­ti­njak kon­ce­ra­ta i nakon toga Raja Ram se neko vri­je­me povu­kao s glaz­be­ne sce­ne. Međutim, već sre­di­nom 80-ih otkrio je da se na pla­ža­ma Goe u Indiji rađa nova, uzbud­lji­va vrsta ples­ne elek­tron­ske glaz­be. U počet­ku se sve to zva­lo Techno, ali se usko­ro izdvo­ji­la poseb­na kate­go­ri­ja, tzv. Goa tran­ce, ili psyc­he­de­lic tran­ce koji se danas obič­no skra­će­no nazi­va Psy tran­ce. Osim DJ-ira­nja na tran­ce par­ti­ji­ma diljem svi­je­ta, počet­kom 90-ih imao je već i svoj prvi goa tran­ce band – The infi­nity pro­ject, a 1994. je s kole­ga­ma osno­vao i isto­ime­nu izda­vač­ku kuću: Tip recor­ds, pionir­sku na Psy tran­ce sce­ni. Objavili su mno­ge kla­si­ke tog žan­ra, do sada više od 500 albu­ma. Cilj im je uvi­jek bio obja­vi­ti naj­no­vi­je i naj­bo­lje stva­ri iz par­ty kru­go­va, što je brže mogu­će, ne obzi­ru­ći se na tra­di­ci­onal­ne mar­ke­tin­ške pos­tup­ke. Scena je ubr­zo eks­plo­di­ra­la diljem svi­je­ta, bez osla­nja­nja na sred­njes­tru­ja­ške medi­je. I dok su mno­gi dru­gi žan­ro­vi, stvo­re­ni dije­lom i od stra­ne medi­ja, odav­no nes­ta­li u svi­je­tu brzog tem­pa i pro­laz­nih moda, Psy tran­ce sce­na se razvi­la glo­bal­no. “Partiji su naj­oz­bilj­ni­ja stvar na cije­lom svi­je­tu.” – kaže živah­ni čiča Raj – “Nema ničeg boljeg od dobrog par­ti­ja. Tu su glaz­be­ni­ci, deko­ra­ci­je, lase­ri, kras­na pri­ro­da i samo želi­mo uži­va­ti i sla­vi­ti taj pre­kras­ni tre­nu­tak, u ime mira i rados­ti za cije­lo čovje­čans­tvo. Trance kul­tu­ra zala­že se upra­vo za to: mir, har­mo­ni­ju, spo­koj, pri­ja­telj­stvo, radost i slav­lje­nje živo­ta, jer nema ničeg ljep­šeg od slav­lje­nja sva­kog božan­skog tre­nut­ka s glaz­bom u našim srci­ma otvo­re­nim čovje­čans­tvu. I svi su pozvani!”[/lang_hr]

[lang_hr]Međutim, uvi­jek ino­va­tiv­nom Raja Ramu je nakon pet­na­es­tak godi­na i tran­ce malo dosa­dio i baš kad je pože­lio stva­ra­ti neku dru­ga­či­ju glaz­bu upoz­nao je svog Shpongle pri­ja­te­lja Simona.[/lang_hr]

[lang_hr]Koji su im glaz­be­ni uzori?[/lang_hr]

[lang_hr]Simon Posford: Ako zbro­ji­mo, Raja i ja ima­mo više od 100 godi­na slu­ša­nja glaz­be… zas­tra­šu­ju­ća misao! Pokupili smo mno­ge utje­ca­je tije­kom tog vre­me­na, iz cije­log svi­je­ta. Raj me uveo u kla­sič­nu glaz­bu (zapad­nu i indij­sku) i jazz, a obo­je smo slu­ša­li i broj­ne dru­ge žan­ro­ve, kao i svi. Ali na nas ne utje­če samo glaz­ba, nego i osmi­jeh volje­ne žene, Dalijeva sli­ka ili pri­ja­te­lje­va pri­ča, knji­ge, filmovi…[/lang_hr]

[lang_hr]- Zato vam je bolje uči­ni­ti svoj život što je mogu­će zanim­lji­vim, jer će vam u suprot­nom glaz­ba biti užas­no dosad­na – uska­če Raja Ram.[/lang_hr]

[lang_hr]- Jednostavno – nas­tav­lja Posford – anga­ži­ra­njem u svi­je­tu oko sebe mogu­će je upi­ti nevje­ro­jat­na čuda ovog blis­ta­vog vrta zemalj­skih uži­ta­ka. Ili pak bije­gom od svi­je­ta, ne oba­zi­ru­ći se na Mayu, ilu­zi­ju, istra­žu­ju­ći dubo­ko u sebi, otva­ra­ju­ći ta pauči­nom pokri­ve­na vra­ta per­cep­ci­je u skri­ve­nim hod­ni­ci­ma vašeg uma može­te otkri­ti sva­kak­va izne­na­đe­nja i ins­pi­ra­ci­je. Teško je ne biti ins­pi­ri­ran i dotak­nut Univerzumom koji nastanjujemo.[/lang_hr]

[lang_hr]Oboje kao svo­ju naj­dra­žu Shpongle kom­po­zi­ci­ju navo­de goto­vo 20-minut­nu And the day tur­ned into nig­ht, glaz­be­ni zapis nji­ho­vog doživ­lja­ja pomr­či­ne mje­se­ca koju su zajed­no gle­da­li u Indiji. U njoj je, uz mno­ge zvu­ko­ve snim­lje­ne po uli­ca­ma Indije, uba­čen i sni­mak Rajovog hrka­nja. Simpatična aneg­do­ta kaže da Raj nikad nije htio priz­na­ti da pone­kad tije­kom sni­ma­nja u stu­di­ju zas­pi, pa ga je Simon jed­nom sni­mio i taj su sni­mak potom iskoristili.[/lang_hr]

[lang_hr]Način na koji Shpongle kom­po­zi­ci­je nas­ta­ju čes­to je biza­ran. Simon ima kuć­ni stu­dio i Raja Ram tu s nji­me pro­vo­di dane i noći tije­kom sni­ma­nja, pri­je kojeg saku­pi masu posvu­da snim­lje­nih zvu­ko­va koje onda njih dvo­je zajed­no, kako kaže, “zašpon­gla­ju” . U osno­vi, Simon je zadu­žen da kroz elek­tro­ni­ku pro­vu­če izvor­ne ide­je koje mu bri­ljant­ni i brb­lja­vi Raj nepres­ta­no dije­li. Zanimljiva je pri­ča kako je nas­ta­la kom­po­zi­ci­ja “Božja čes­ti­ca” . Naime, Raj se jed­nog dana u Simonovom stu­diu poja­vio sa snim­ka­ma iz švi­car­skog CERN‑a, koje mu je od tamo pos­lao pri­ja­telj-znans­tve­nik, i pred­lo­žio da napra­ve stvar na temu akce­le­ra­to­ra ili veli­kog hadron­skog suda­ra­ča. Kad je bila dovr­še­na, pos­la­li su je tom znans­tve­ni­ku i on je odu­šev­lje­no odgo­vo­rio: “Postao sam Shpongle fan. Vi ste pro­naš­li Božju čes­ti­cu, a mi je ovdje još tražimo!”[/lang_hr]

[lang_hr]Iako rođen u glaz­be­no daro­vi­toj obi­te­lji (djed je bio kom­po­zi­tor), Simon Posford nema for­mal­nu glaz­be­nu naobraz­bu. Međutim, kao dje­čak imao je vrlo talen­ti­ra­nog pri­ja­te­lja koji je svi­rao kla­vir, te se uz nje­ga zain­te­re­si­rao i počeo uči­ti kla­vir. U sred­njoj ško­li u više ban­do­va svi­rao je kla­vi­ja­tu­re i gita­ru, a isti­če kako je imao veli­ku sre­ću već kao teena­ger zapos­li­ti se u stu­di­ji­ma Virgin recor­ds kao teh­ni­čar. Tako je imao pri­li­ku uči­ti zanat­ske cake sni­ma­nja glaz­be i pola­ko ula­zi­ti u svi­jet elek­tron­ske glaz­be­ne pro­duk­ci­je. Prvi Posfordov stu­dij­ski album, Twisted, objav­ljen je 1995. godi­ne pod nje­go­vim umjet­nič­kim ime­nom Hallucinogen i danas se sma­tra jed­nim od naj­u­tje­caj­ni­jih albu­ma u psy­tran­ce žanru.[/lang_hr]

[lang_hr]Kada ne rade sa Shpongleom, i Raj i Simon ima­ju svo­je dodat­ne glaz­be­ne zani­ma­ci­je – Raja Ram i dalje putu­je svi­je­tom nas­tu­pa­ju­ći kao DJ, čes­to svi­ra fla­utu na ambi­ent izda­nji­ma Tip recor­d­sa, a sudje­lu­je i u broj­nim dru­gim glaz­be­nim pro­jek­ti­ma, poput 1200 micro­grams, Cyberbabas, Omputer , The mys­tery of the Yeti itd. Simon radi i s Benji Vaughanom na pro­jek­tu Younger brot­her, s ban­dom Celtic Cross i u dru­gim glaz­be­nim surad­nja­ma. Zanimljivo je npr. da je s Eat sta­tic, koji ovog lje­ta gos­tu­je i u Puli na Future natu­re fes­ti­va­lu, kre­nuo u zajed­nič­ki glaz­be­ni pro­jekt Metal Sharon.[/lang_hr]

[lang_hr]Trenutno Simon Poshford samos­tal­no pred­stav­lja Shpongle na tur­ne­ju po SAD‑u. Nastupa u spe­ci­jal­no dizaj­ni­ra­noj DJ “kuti­ji” nazva­noj “Shpongletron”, na kojoj se stal­no pro­ji­ci­ra­ju hip­no­tič­ne video-map­ping sli­ke. Dakle, glaz­ba i video – dio boga­tog Shpongle ugo­đa­ja je tu, ali ništa ne može nado­mjes­ti­ti urne­bes­ni psi­ho­de­lič­ni cir­kus koji pri­re­di band u punom sastavu.[/lang_hr]

[lang_hr]Na pita­nje: Kad ne bi bilo logis­tič­kih pro­ble­ma, kada bi okol­nos­ti to omo­gu­ći­le, da li bi sva­ki nas­tup napra­vi­li s ben­dom uživo?[/lang_hr]

[lang_hr]- Simon odgo­va­ra: Apsolutno, da. To je puno zabav­ni­je. Ne isklju­ču­ju­ći i činje­ni­cu da su svi u ben­du moji bli­ski pri­ja­te­lji, s koji­ma se jed­nos­tav­no volim dru­ži­ti pri­je ili pos­li­je kon­cer­ta, počaš­ćen sam biti u moguć­nos­ti svi­ra­ti s glaz­be­ni­ci­ma tak­vog kali­bra i talen­ta. Doista su izvr­s­ni: od Joe Russoa na bub­nje­vi­ma, koji je možda i jedan od naj­bo­ljih glaz­be­ni­ka koje sam upoz­nao u svom živo­tu, ili Pete Callarda koji je feno­me­na­lan gita­rist i ima ogrom­no bogat­stvo glaz­be­nog zna­nja , do violon­če­lis­ta Harrya Escotta koji je stva­rao glaz­bu za 300-čla­ne orkes­tre i zbo­ro­ve u Dubaiju. Svi su sjaj­ni. I narav­no ‑Raja Ram – moj guru, moj stu­dent, moj pri­ja­telj i moja muza uvi­jek, onaj koji svo­jom luka­vom rje­či­toš­ću drži bend na oku­pu. Tijekom tak­vog kon­cer­ta, sve što stvar­no moram je kon­cen­tri­ra­ti se na izved­bu na svo­joj gita­ri i jed­nos­tav­no biti glaz­be­nik, što je zapra­vo ono što sam želio biti cije­li svoj život. Od samos­tal­nih nas­tu­pa puno je zabav­ni­je gužva­ti se s lju­di­ma na pozor­ni­ci, bodre­ći jed­ni dru­ge, što i moju tre­mu raz­rje­đu­je, a i više je lju­di na koje se može sva­li­ti kriv­nja ako zabrljamo![/lang_hr]

[lang_hr]Pored Raja Rama, od svo­jih osob­nih hero­ja Posford izdva­ja Terrencea Mc Kennaeu, Roberta Attona Willsona, Billa Hicksa, ali i manje poz­na­tu, a za elek­tron­sku glaz­bu vrlo zna­čaj­nu Deliu Derbyshire. Ona je diplo­mi­ra­la glaz­bu i mate­ma­ti­ku na Cambridgeu, a od 1960. radi­la je na BBC radiu (npr. glaz­bu za seri­ju Dr Who) i jed­na je od prvih stva­ra­la elek­tron­sku glaz­bu, puno pri­je sam­plo­va i kompjutera.[/lang_hr]

[lang_hr]S kole­gom Simonom Holtomom,1996. je i Posford osno­vao izda­vač­ku kuću Twisted recor­ds, za koju je objav­lje­no i svih pet Shpongle albu­ma. Kako pos­lu­ju danas?[/lang_hr]

[lang_hr]S. Posford: Mislim da smo sret­ni što uspi­je­va­mo ops­ta­ti. Ne bih volio biti izda­vač­ka kuća koja poči­nje danas, u indus­tri­ji gdje lju­di vide glaz­bu kao robu za jed­no­krat­nu upo­ra­bu. Što je jako tuž­no za umjet­ni­ka poput mene, koji radi glaz­bu. To je zapra­vo ono što sam odu­vi­jek želio radi­ti – osta­ti u stu­di­ju pisa­ti pje­sme koje mi mogu pru­ža­ti dovolj­no pri­ho­da da izbjeg­nem tra­že­nje “pra­vog pos­la” i “ostav­lja­nje zna­čaj­nog dopri­no­sa” u svi­je­tu. Ali, zna­te već – veći­na lju­di ovih dana oče­ku­je da može pre­uze­ti glaz­bu bes­plat­no i kažu “Pa, dobro, vi puno zara­di­te na tur­ne­ja­ma,” što tako­đer nije isti­na jer, želi­mo li napra­vi­ti zanim­lji­vu tur­ne­ju, tre­ba­mo osi­gu­ra­ti poti­caj­no iskus­tvo i pos­ta­vi­ti veli­ki show. Tako dođe­mo do situ­aci­je da, npr. svi­ra­mo na mjes­ti­ma kao što je Hammerstein Ballroom u New Yorku, za tri tisu­će lju­di, i stvar­no ne zara­di­mo jer toli­ko tro­ši­mo na pro­duk­ci­ju, zato jer je to ono što nas uzbu­đu­je. Želimo napra­vi­ti fan­tas­tič­nu pred­sta­vu koju bi i sami rado posje­ti­li. Ako pri­ča­mo o logis­ti­ci: može­te li zamis­li­ti slo­že­nos­ti koje su uklju­če­ne u leto­ve 12 glaz­be­ni­ka, opre­mu i pra­te­ći tim iz neko­li­ko zema­lja, s raz­li­či­tim ras­po­re­di­ma tur­ne­ja i rad­nih oba­ve­za. Samo viza za sva­kog glaz­be­ni­ka košta oko 3.000 dola­ra, da ne spo­mi­njem kako svi­ma tre­ba pla­ti­ti leto­ve, hote­le, pri­je­voz, pa onda ins­tru­men­ti i rek­vi­zi­ti, lig­h­t­show, bra­zil­ske ple­sa­či­ce, čovjek od gume u kuti­ji, divov­ske flu­ores­cent­ne igrač­ke, balo­ni… sve što ide uz Shpongle show. Dakle, bilo bi lije­po biti u moguć­nos­ti zara­đi­va­ti samo stva­ra­njem glaz­be i pro­da­jom albu­ma i živje­ti her­me­tič­ki povu­če­no kako ja to volim, ali to jed­nos­tav­no više nije mogu­će. Zbunjuje me i lju­ti to da se lju­di­ma ne da pla­ti­ti 15 dola­ra za CD koji će pos­ta­ti soun­d­track za mno­ge veli­ke tre­nut­ke u nji­ho­vom živo­tu kroz mno­go godi­na, ali će zato pla­ti­ti dvos­tru­ko za dva sata kon­cer­ta samo da te vide kako svi­raš, ili da kupe maji­cu. Malo mi je tuž­no što je glaz­ba pos­ta­la toli­ko bez­vri­jed­na. Naša kuća Twisted Records se tako­đer s time bori, ali mis­lim da se mora­mo pri­la­go­di­ti ono­me što fano­vi žele, ako žele kupi­ti maji­ce umjes­to CD‑a onda ćemo valj­da pos­ta­ti tek­s­til­na tvrt­ka! Zato možda repe­ri pro­da­ju tre­nir­ke? A i disko­graf­ske tvrt­ke više ne ula­žu u nas­tu­pe, umjes­to toga pre­fe­ri­ra­ju nešto jed­no­krat­no, što će doći i oti­ći s tre­nut­nom modom. No, to je ono za što lju­di gla­sa­ju – sa svo­jim ski­da­njem glaz­be bes­plat­no … ne žele ula­ga­ti u dugo­roč­ne kari­je­re umjet­ni­ka. Zvuči malo cinič­no i ogor­če­no, a možda i jesam malo cini­čan i ogor­čen. Zato jer sam odras­tao kao tinej­džer koje­mu su albu­mi pred­stav­lja­li gole­mu vri­jed­nost – nisam mogao doče­ka­ti kad bi ben­do­vi­ma koje sam volio izla­zio album! Super uzbu­đen žurio bih s dže­par­cem do duća­na, kupi­ti taj vinil. Vratio bih se kući i gle­dao sva­ku poje­di­nost omo­ta i umjet­nič­kog rada, opsjed­nut sva­kim deta­ljem, slu­šao sva­ku pje­smu izno­va i izno­va. Bila bi to važ­na pri­go­da u mom živo­tu. I ako bih dobio album koji mi se nije svi­đao, uzeo bih ga natrag i u duća­nu u zamje­nu dobio nešto što mi se svi­đa­lo. Danas, moj iPod je ispu­njen s neko­li­ko dese­ta­ka tisu­ća pje­sa­ma koje i da imam vre­me­na nema šan­se da ih sve pres­lu­šam. Vrijednost je sma­nje­na i koris­nič­ko iskus­tvo je izgu­bi­lo nešto od svo­je magije.[/lang_hr]

[lang_hr]Iako se nje­go­va glaz­ba opi­su­je kao “teška psi­ho­de­li­ja”, Simon nagla­ša­va da uvi­jek kom­po­ni­ra i nas­tu­pa tri­je­zan, zbog slo­že­nos­ti rada s raču­na­lom. Šali se da mu Raja Ram slu­ži kao pro­cje­ni­telj psi­ho­de­lič­nos­ti- kad je stvar pri kra­ju, on odra­di acid-test.[/lang_hr]

[lang_hr]- Jesu li tvo­ji rodi­te­lji ika­da vidje­li Shpongle u živo i kako oni gle­da­ju na vaš otvo­re­ni anga­žman s psihodelicima?[/lang_hr]

[lang_hr]SP: Jesu. Trebalo im je dugo vre­me­na da dođu na pred­sta­vu. Došli su jed­nom na Glastonbury Festivalu, ali to je bilo na maloj pozor­ni­ci. Na prvu veli­ku pred­sta­vu doš­li su u Londonu, u Roundhouseu, bio je Haloween i bio sam sre­tan vidje­ti ih odje­ve­ne u kos­ti­me, zais­ta su uži­va­li i od tada su jako ponos­ni na mene, što me jako radu­je. Kao i mno­ga dru­ga dje­ca, uvi­jek sam tra­žio odo­bra­va­nje od mojih rodi­te­lja, a to da su mi doš­li na pred­sta­vu i vidje­li što radim i vidje­li meni bli­ske lju­de i zapra­vo uži­va­li i nakon toga se osje­ća­li toli­ko ponos­ni i uzbu­đe­ni da su pože­lje­li doći na što više mogu­će budu­ćih nas­tu­pa, to mi je izu­zet­no zado­volj­stvo. Konačno su se osje­ti­li dovolj­no sigur­ni: “Oh, da, biti će on u redu, naš sin je dobro. Nije se samo gubio u svi­je­tu dro­ga i hedo­niz­ma, zapra­vo izgle­da da dois­ta nešto radi sa svo­jim živo­tom.” Oni su vrlo kon­zer­va­tiv­na obi­telj, tako da su oči­to jako zabri­nu­ti da ću ući u dro­ge. To je uvi­jek bio nji­hov pro­blem, a onda su saz­na­li da jesam uzi­mao dro­ge, ali da sam zapra­vo u redu i pre­ži­vio. Mislim da su sada tole­rant­ni­ji pre­ma tome, zamo­lio sam tatu da pro­ba DMT, mis­lim da bi im to stvar­no una­pri­je­di­lo život. No, oni jed­nos­tav­no to neće uči­ni­ti – to nije nji­hov svi­jet. Smiju mi se i zadir­ku­ju o tome. Najbliže što si oni mogu pove­za­ti s time je biti jako, jako pijan, što narav­no uop­će ne liči na  psi­ho­de­lič­no iskus­tvo. Dakle, oni to ne razu­mi­ju, ali su barem manje zabri­nu­ti za mene …[/lang_hr]

[lang_hr]Još jed­no pro­vo­ka­tiv­no pita­nje za Simon Posforda: Kada bi morao od jed­no­ga odus­ta­ti, čega bi se radi­je odre­kao: glaz­be ili seksa?[/lang_hr]

[lang_hr]SP: Seksa, narav­no, lju­di su tra­di­ci­onal­no u sta­nju odre­ći se sek­sa. Postoje redov­ni­ci i redov­ni­ce, svih vje­ro­is­po­vi­jes­ti, koji se odlu­če za celi­bat i odus­ta­nu od sek­sa. No, čak i ti lju­di ne odus­ta­ju od glaz­be. Imaju svo­je pje­sme ili svo­je man­tre i svo­je napje­ve, u stva­ri ne znam niko­ga da se zapra­vo odre­kao glaz­be. Dakle, za mene bi bilo lak­še odre­ći se sek­sa, ma koli­ko stvar­no u nje­mu uži­vam. No, da me pri­si­le odus­ta­ti od glaz­be – mis­lim da bi mi to bilo najgore.[/lang_hr]

[lang_hr]Raja Rama su, pak, pita­li odak­le mu toli­ko energije?[/lang_hr]

[lang_hr]RR: Energija je čud­na stvar, jer u stva­ri sam ja jako lije­na oso­ba. Radije bih lje­ška­rio u toploj kup­ki ili toplom kre­ve­tu, u nekoj toploj zem­lji…, ali to tako ne ide, čini mi se kao da uvi­jek imam nešto za radi­ti, pro­jek­te u koje se uklju­čim, pa DJ-ira­nje, pa onda tri ban­da s koji­ma radim… Uz to, naravno,imam i kućan­skih pos­lo­va, stva­ri koje moram radi­ti kako bi život nor­mal­no tekao, u bra­ku sam pre­ko 40 godi­na, s nama žive i naša kćer i unu­ka, za sve to tre­bam ener­gi­ju pa je tu stvar u nje­nom balan­si­ra­nju i pri­la­go­đa­va­nju ras­po­re­di­ma. Kako već četi­ri deset­lje­ća odla­zim na tur­ne­je, neka­ko sam se na to navi­kao. Postoje nači­ni koji­ma se ener­gi­ja može odr­ža­va­ti, a ne iscrp­lji­va­ti. Tako da, kada ti je potreb­na, kad se tre­baš foku­si­ra­ti, odra­di­ti kon­cert ili više njih u nizu ili što već tre­baš uči­ni­ti, tada me dois­ta zadiv­lju­je kako to čovjek stvar­no može. I onaj mali gla­sić koji mi govo­ri: Znam da možeš, ja znam da ti to možeš, uspjet ćeš, uspjet ćeš! – ako tako sebe pri­pre­miš, stvar­no se uspi­ješ ras­teg­nu­ti, uči­ni­ti više nego rani­je i to te tje­ra dalje. “Energija je vječ­no zado­volj­stvo” – rekao je William Blake i mis­lim da je bio u pravu.[/lang_hr]

[lang_hr]Na kla­sič­no pita­nje – savjet mla­dim glaz­be­ni­ci­ma – Raja Ram izbje­ga­va odgo­va­ra­ti, jer kaže: “Svi mi ima­mo vlas­ti­ti put i svo­je sud­bi­ne i svi ima­mo vlas­ti­ti način kako radi­mo stva­ri. U konač­ni­ci, sva­či­ji put je pra­vi, samo što ima­mo raz­li­či­te puto­ve do istog susre­ti­šta. Ne mogu dava­ti savje­te. Jedino što u živo­tu možeš radi­ti je pru­ži­ti dobar pri­mjer, poku­ša­va­ti se pobolj­ša­ti, uče­ći kroz vlas­ti­te pogre­ške, a čini­mo ih sva­ki dan. Dakle, poku­ša­va­mo ih slje­de­ćeg dana eli­mi­ni­ra­ti i nagla­si­ti pozitivno,pokupiti pre­os­ta­lo i nas­ta­vi­ti dalje. Možeš uči­ti od lju­di, ali tre­baš pro­na­ći i vlas­ti­ti glas. Luis Pasteur rekao je: “Prilika favo­ri­zi­ra pri­prem­ljen um.” Dakle, ako vjež­baš svoj ins­tru­ment, pre­daš se stras­tve­no neče­mu što voliš, to će s vre­me­nom uspje­ti, ti ćeš pos­ti­ći svo­je cilje­ve. Tajna jest u tome da te ne ome­tu dru­ge stva­ri koje se namet­nu izme­đu tebe i ono­ga na što se foku­si­raš. To na što se foku­si­raš je stvar koja će te usre­ći­ti, to je ona vrhun­ska korist, kraj­nja ispla­ti­vost. A glaz­ba, čini mi se, ima tu kva­li­te­tu vrhun­ske ispla­ti­vos­ti, više od odno­sa, od sek­sa, više od mno­go stva­ri. Muzika je vječ­na i ona ti je naj­bo­lji pri­ja­telj. Muzika je vje­ro­jat­no naj­važ­ni­ja na svi­je­tu danas, daje ins­pi­ra­ci­ju, nadu, utje­hu, uži­tak, i pove­zu­je nas. Kao da smo gigant­ska sim­fo­ni­ja koja se koz­mič­ki svi­ra i svat­ko od nas je jedan ins­tru­ment. Problem je kako taj ins­tru­ment ugo­di­ti. To je isto kao kad svi­raš gita­ru, ili fla­utu, tre­baš biti ugo­đen, ima­ti sklad u sebi. Ali, mi smo i zajed­ni­ca, sve što čini­mo utje­če i na sve osta­le. Zato je Trance sce­na puno više od glaz­be, više od Shponglea, od nas­tu­pa. Radi se o sce­ni lju­ba­vi koja se tu stva­ra, a ono što nas pove­zu­je, lije­pi jed­ne za dru­ge, jest glaz­ba, evo­lu­ci­ja zvu­ka. Gdje ide­mo? Pokušavamo vodi­ti zvuk do kud može ići i za to tre­ba teško radi­ti i dubo­ko roni­ti. I tek smo na početku!”[/lang_hr]

[lang_hr]Mada su već nakon tre­ćeg albu­ma zna­li izja­vi­ti da je to dovr­še­na tri­lo­gi­ja i neće radi­ti nove albu­me, ove godi­ne spre­ma­ju svoj šes­ti stu­dij­ski ura­dak, a naj­ljep­ša vijest za fano­ve je pove­ća lis­ta vrhun­skih ime­na tran­ce glaz­be ovo­go­diš­njeg Ozora fes­ti­vala, na kojoj je naj­av­ljen i kon­cert Shponglea, u punom sastavu.[/lang_hr]

[lang_hr]Zaokružimo našu šet­nju Shpongle svi­je­tom rije­či­ma koji­ma je Raja Rama zaklju­čio jedan inter­v­ju: “Hajdemo dovr­ši­ti ovaj raz­go­vor našim ins­tru­men­ti­ma, jer glaz­ba je ta koja dois­ta pri­ča. Sve te rije­či su samo rije­či. Kad nas dotak­ne glaz­ba ona pene­tri­ra u naša srca, u naše duše, podi­že nam duh, odvo­di nas u božan­ske nes­hvat­lji­ve raje­ve magič­ne mis­te­ri­je. Tamo mi želi­mo ići – u Shpongleland. Dakle-haj­de­mo se zašponglati!”[/lang_hr]

[lang_hr]Shpongle- 5 albu­ma[/lang_hr]

[lang_hr]- Are You Shpongled? (1998)[/lang_hr]

[lang_hr]-Tales of the Inexpressible (2001)[/lang_hr]

[lang_hr]- Nothing Lasts…But Nothing Is Lost (2005)[/lang_hr]

[lang_hr]- Ineffable Mysteries from Shpongleland (2009)[/lang_hr]

[lang_hr]- Museum of Consciousness (2013)[/lang_hr]

[lang_hr]Shpongled with Raja Ram[/lang_hr]

[lang_hr]Intervju Raja Ram i Simon Posford[/lang_hr]

[lang_hr]Priredila Daniela KNAPIĆ[/lang_hr]

• Raja Ram
• Shpongle
• Simon Posford