Univerzalna ruralna priča

TV: SELO JEDNOG ČOVJEKA, reda­te­lja Simona El Habrea

Da napu­šta­nje i pro­pa­da­nje sela nije samo hrvat­ski pro­blem poka­zu­je dojm­ljiv liba­non­ski doku­men­ta­rac “Selo jed­nog čovje­ka” (HTV 2, 24. siječ­nja u 21.30), u koje­mu reda­telj Simon El Habre kame­rom pra­ti svo­jeg stri­ca Seemana, koji živi i radi u liba­non­skom pla­nin­skom selu pot­pu­no opus­to­še­nom tije­kom gra­đan­skog rada 1970-ih i 80-ih.

Bivši sta­nov­ni­ci sela tako­đer povre­me­no dola­ze posje­ti­ti svo­ja ognji­šta i obra­đi­va­ti zem­lju, ali se uvi­jek vra­ća­ju u grad pri­je zala­ska sun­ca. Jedino sre­do­vječ­ni Seeman osta­je zauzet bri­gom oko sto­ke, spre­ma­njem ogrje­va u zim­skim mje­se­ci­ma ili jed­nos­tav­no posve­ćen medi­ta­tiv­nom gle­da­nju u dalji­nu uz šali­cu kave i neizos­tav­nu ciga­re­tu. Na pita­nje pri­ja­te­lja zašto se nikad nije ože­nio naj­pri­je polu­ša­lji­vo odgo­vo­ra da je to zato što nije imao pra­vi WC i nije želio da se nevjes­ta pre­hla­di obav­lja­ju­ći nuždu u dvo­ri­štu, ali onda sjet­no doda­je da se pra­va pri­li­ka dogo­di samo jed­nom i brzo nes­ta­ne ako je čovjek ne stig­ne na vri­je­me prepoznati.

Takvih tre­nu­ta­ka, koji ganu gle­da­te­lja svo­jom iskre­noš­ću i neumit­noš­ću život­ne pro­laz­nos­ti, ima podos­ta u El Habreovom fil­mu. Statični kadro­vi sela s oro­nu­lim kući­ca­ma i bez dje­čjih gla­so­va tako­đer nado­pu­nju­ju Seemanovu samač­ku pri­ču, ali reda­telj ne želi da nje­gov film bude oda bes­po­moć­nos­ti i život­noj pre­da­ji. Već samo nas­to­ja­nje pro­ta­go­nis­ta da pre­ži­vi u izo­li­ra­nom i napu­šte­nom selu svje­do­či o čovje­ko­voj upor­nos­ti i želji da gura napri­jed čak i kad sve dje­lu­je pro­tiv nje­ga. A osim toga, ima u nje­go­voj izdvo­je­nos­ti neče­ga na čemu bi mu poza­vi­dje­li mno­gi urba­ni sudi­oni­ci današ­njeg užur­ba­nog život­nog ritma.

Seeman je pot­pu­no oslo­bo­đen nasi­lja elek­tron­skih medi­ja i nji­ho­vih lavi­na banal­nos­ti, umjes­to tele­vi­zi­je i kom­pju­to­ra nje­go­vu paž­nju zaokup­lja puc­ke­ta­nje vatre u peći i pogled na pre­div­ne pla­nin­ske kra­jo­li­ke, a ratar­ske i sto­čar­ske pos­lo­ve koji­ma osi­gu­ra­va egzis­ten­ci­ju uvi­jek može podre­di­ti svo­jem život­nom rit­mu. Naročito je zanim­ljiv i način kojim reda­telj El Habre obra­đu­je osjet­lji­vu poli­tič­ku pro­ble­ma­ti­ku, budu­ći da nje­go­vi juna­ci niko­ga izrav­no ne optu­žu­ju kada pri­ča­ju u ratu, ali ipak se osje­ća­ju bol­ne rane koje su osta­le u nji­ho­vim životima.

Gledajući “Selo jed­nog čovje­ka” teško je povje­ro­va­ti da se to doga­đa u dale­kom Libanonu, čovjek ima dojam kao da gle­da mno­go bli­ža zbi­va­nja. Napuštena sela u goto­vo nedir­nu­toj pri­ro­di, koja nas­ta­nju­ju rijet­ki oso­be­nja­ci opte­re­će­ni sje­na­ma nedav­nih stra­da­nja, dio su i naše hrvat­ske real­nos­ti. Već i ta uni­ver­zal­nost El Habreova doku­men­tar­ca dovolj­no govo­ri o nje­go­vim dometima.

Elvis LENIĆ