Oda afričkoj prirodi i ljudskim vrlinama

KINO: TIMBUKTU, reda­telj Abderrahmane Sissako

Filmovi afrič­kih reda­te­lja o afrič­kim tema­ma vrlo su rijet­ki u našim kini­ma pa je uto­li­ko zanim­lji­vi­ji hva­lje­ni film “Timbuktu” (nomi­ni­ran za ovo­go­diš­njeg Oscara u kate­go­ri­ji stra­nog fil­ma, pri­ka­zan u služ­be­noj kon­ku­ren­ci­ji lanj­skog Cannesa), čiji je autor mauri­ta­nij­ski reda­telj Abderrahmane Sissako.

Radnja se odvi­ja u pus­tinj­skoj zajed­ni­ci bli­zu malij­skog gra­da Timbuktua, čiju mir­nu sva­kod­ne­vi­cu dra­ma­tič­no mije­nja naj­ez­da dži­ha­dis­tič­kih tru­pa. Nasilni doš­lja­ci name­ću sta­nov­ni­ci­ma suro­ve res­trik­ci­je u svim seg­men­ti­ma živo­ta (ciga­re­te, smi­jeh, glaz­ba, čak i nogo­met), a to će dras­tič­no utje­ca­ti na sud­bi­ne neko­li­ko glav­nih liko­va. Iako reda­telj Sissako priv­la­či paž­nju tema­ti­kom koja aso­ci­ra na div­ljaš­tvo ISIL‑a, nje­gov film u konač­ni­ci pru­ža znat­no više od obra­de aktu­al­ne poli­tič­ke problematike.

“Timbuktu” je film spo­rog rit­ma i pri­gu­še­nih reak­ci­ja, una­toč bur­nim tema­ma koji­ma se bavi, koji više sla­vi pozi­tiv­ne oso­bi­ne ljud­skog roda, nego što se gro­zi nad nega­tiv­ni­ma. Sissako reži­ra svo­je­vr­s­nu odu požr­tvov­nos­ti, kre­pos­ti, rodi­telj­skoj lju­ba­vi i oda­nos­ti, kao i nepo­ko­leb­lji­vom ljud­skom duhu koji uvi­jek pro­na­đe način kako da se suprot­sta­vi neiz­mjer­noj glu­pos­ti. U tom smis­lu sjaj­no je reži­ra­na sek­ven­ca u kojoj lokal­ni dje­ča­ci igra­ju nogo­met bez lop­te, fin­gi­ra­ju­ći nje­zi­no kre­ta­nje pomo­ću fik­tiv­nih uda­ra­ca, dok dži­ha­dis­tič­ki pos­luš­ni­ci vre­ba­ju nad nji­ma, ali ih ne mogu kazniti.

Film je iznim­no dojm­ljiv u vizu­al­no-stil­skom smis­lu, odnos­no hva­ta­nju kolo­ris­tič­ki poti­caj­nog pus­tinj­skog kra­jo­li­ka pod čudes­nim afrič­kim svje­tlom, što cje­li­nu pro­ži­ma ele­gič­nim ugo­đa­jem. Redatelj kao da želi nagla­si­ti da su gran­di­oz­nost afrič­ke pri­ro­de i ljud­ske vrli­ne uni­ver­zal­ni, dok je nava­la ljud­ske glu­pos­ti pro­laz­na, iako se, naža­lost, stal­no vra­ća u ciklusima.

Elvis Lenić