Poruka uz Svjetski dan plesa 2015.

Odbor za ples pri ITI-u (Međunarodni ins­ti­tut za kaza­li­šte, nev­la­di­na orga­ni­za­ci­ja koja for­mal­no dje­lu­je u sklo­pu UNESCO‑a) ute­me­ljio je 1982. Svjetski dan ple­sa. Od tada se on obi­lje­ža­va 29. trav­nja, na godiš­nji­cu rođe­nja Jean-Georgesa Noverrea (1727−1810), tvor­ca moder­nog bale­ta. Svake godi­ne na taj dan svi­je­tom kru­ži Poruka jed­nog izu­zet­nog kore­ogra­fa ili ple­sa­ča. Njome se želi sla­vi­ti ples, uži­va­ti u uni­ver­zal­nos­ti ove umjet­nič­ke for­me, pre­la­zi­ti sve poli­tič­ke, kul­tur­ne i etnič­ke bari­je­re i zbli­ža­va­ti lju­de kroz zajed­nič­ki jezik – ples. Osobu koja će sas­ta­vi­ti poru­ku bira Međunarodni ples­ni odbor ITI‑a, u surad­nji sa Svjetskim ples­nim save­zom (WDA -World Dance Alliance) koji sura­đu­je s ITIem. Ove godi­ne ta je čast pri­pa­la Israelu Galvá́nu de los Reyesu, cije­nje­nom i višes­tru­ko nagra­đi­va­nom špa­njol­skom ple­sa­ču i kore­ogra­fu, odras­lom u poz­na­toj sevilj­skoj obi­te­lji fla­men­co ple­sa­ča. U nas­tav­ku pro­či­taj­te Galvanovu poru­ku uz Svjetsko dan ple­sa 2015.:

„Carmen Amaya, Valeska Gert, Suzushi Hanayagi, Michael Jackson …ple­sa­či koje je nemo­gu­će kla­si­fi­ci­ra­ti. Ja ne mogu deši­fri­ra­ti nji­hov stil ple­sa… vidim ih kao tur­bi­ne koje stva­ra­ju ener­gi­ju i to me čini mis­li­ti o važ­nos­ti kore­ogra­fi­je na tu ener­gi­ju ple­sa­ča. Vjerojatno kore­ogra­fi­ja sama nije bit­na, već upra­vo ta ener­gi­ja, vrtlog koji ona akti­vi­ra. Zamišljam Teslinu zavoj­ni­cu koja ih sve priv­la­či i emi­ti­ra lje­ko­vi­tu zra­ku, uzro­ku­ju­ći meta­mor­fo­zu u nji­ho­vim tije­li­ma: Pina Bausch pre­tvo­re­na u bogo­molj­ku, Raimund Hoghe u ska­ra­be­ja (bale­ga­ra, kotr­lja­na) Vicente Escudero u štap-kuk­ca, pa čak i Bruce Lee u sto­no­gu. Plesao sam svoj prvi duet sa svo­jom maj­kom, u sed­mom mje­se­cu trud­no­će. Možda se to može čini­ti pre­tje­ra­no. Iako goto­vo uvi­jek ple­šem sam, pret­pos­tav­ljam da me pra­te duho­vi koji čine da napus­tim svo­ju ulo­gu “ple­sa­ča usam­lje­nos­ti”. Kad sam bio mali nisam volio ples, ali on je bio nešto što je iz mene izras­ta­lo pri­rod­no i jed­nos­tav­no. Gotovo nagon­ski. S vre­me­nom sam shva­tio da ples lije­či, ima goto­vo medi­cin­sko dje­lo­va­nje, pomo­gao mi je da ne budem toli­ko intro­ver­tan i otvo­rio me za dru­ge lju­de. Vidio sam sli­ku dje­te­ta obo­lje­log od ebo­le koje se izli­je­či­lo kroz ples. Znam da je to praz­no­vje­rje, ali možda je i moguće?

Kasnije, ples se pre­tvo­rio  u opse­si­ju koja mi ispu­nja­va vri­je­me i čini me ple­sa­ti i kad sam miran, nepo­kre­tan, odva­ja­ju­ći me tako od real­nos­ti stva­ri. Znam da to nije dobro, ni loše a ni nuž­no, ali … to je tako. Moja kći Milena, kad mir­no sje­dim na kauču i mrm­lja­ju­ći raz­miš­ljam o mojim stva­ri­ma, zna mi reći: Tata, nemoj ple­sa­ti. Stvar je u tome da vidim lju­de kako se kre­ću kada hoda­ju niz uli­cu, kada zovu tak­si, kad se kre­ću na  svo­je raz­li­či­te nači­ne, sti­lo­ve i defor­mi­te­te. Svi oni ple­šu! Oni to ne zna­ju, ali svi ple­šu! Želio bih im dovik­nu­ti: ima lju­di koji to još uvi­jek ne zna­ju! Mi svi ple­še­mo! Oni koji ne ple­šu su nesret­ni, oni su mrtvi, ne osje­ća­ju ni ne pate! Volim riječ fuzi­ja, ne kao mar­ke­tin­ški pojam, kao kon­fu­zi­ju oko pro­da­je odre­đe­nog sti­la, bran­da. Više kao fisi­ja, atom­ska mje­ša­vi­na: kok­tel s noga­ma tore­ado­ra Juan Belmontea čvr­sto na zem­lji, zrač­nim ruka­ma Isadore Duncan i podrh­ta­va­njem trbuš­či­ća malog Jeff Cohena u The Goonies. Sa svim tim sas­toj­ci­ma može se stvo­ri­ti ugod­no i inten­ziv­no piće, ukus­no ili gor­ko ili ono koje uda­ra u gla­vu. Naša tra­di­ci­ja je tako­đer ta mje­ša­vi­na, dola­zi­mo iz kok­te­la, a pra­vo­vjer­ni žele sakri­ti svo­ju taj­nu for­mu­lu. Ali to je nemo­gu­će, jer i rase i reli­gi­je i poli­tič­ka uvje­re­nja, sve  se to mije­ša! Svatko može ple­sa­ti zajed­no! Možda ne u zagr­lja­ju, ali sva­ka­ko jedan pored drugoga.

Postoji sta­ra kine­ska pos­lo­vi­ca koja kaže: “drh­taj kri­la lep­ti­ra može se osje­ti­ti diljem svi­je­ta”. Kada muha pole­ti u Japanu, taj­fun potre­sa vodu na Karibima. Pedro G Romero, nakon suges­tiv­nog sevil­la­nas ple­sa kaže: istog dana kad je bom­ba pala na Hirošimu, Nijinsky je pono­vio svoj veli­ki sal­to u šumi u Austriji. Nastavljam zamiš­lja­ju­ći: trzaj Saviona Glovera čini da se Mikhail Baryshnikov okre­ne. U tom tre­nut­ku, Kazuo Ohno je nepo­mi­čan i iza­zi­va odre­đe­nu stru­ju u Maríi Muñoz, koja raz­miš­lja o Conradu Veidtu i tje­ra Akrama Khana da iza­zo­ve potres u svo­joj gar­de­ro­bi; oni pokre­ću svo­je zveč­ke i pod pos­ta­je pre­kri­ven umor­nim kapi­ma nji­ho­va zno­ja. Želio bih posve­ti­ti ovaj Svjetski dan ple­sa i ove rije­či bilo kojoj oso­bi na svi­je­tu koja u ovom tre­nut­ku ple­še. No, dopus­ti­te mi šalu i želju: ple­sa­či, glaz­be­ni­ci, pro­du­cen­ti, kri­ti­ča­ri, pro­gra­me­ri, haj­de­mo na zavr­š­nu feštu, haj­de­mo svi ple­sa­ti, kao što je to Béjart činio, ple­ši­mo sa sti­lom, zaple­ši­mo Bolero od Ravela, zaple­ši­mo ga zajedno.“

Israel Galván

Izvor

 

Više:

Carmen Amaya dokumentarac

Pina Bausch

Raimund Hoghe

Rudolf Nureyev i Vaslav Nijinsky

Nijinski

Vicente Escudero

Akram Khan – Gnosis

Kazuo Ohno

Mikhail Baryshnikov u “Bijelim noćima”

Savion Glover, ple­sač stepa

Ken Russelov doku­men­ta­rac o Isadori Duncan

Priredila D. K.

• Israel Galvan
• Svjetski dan plesa 2015.