Žanrovsko nasljeđe i suvremena tematika

PORTRET REDATELJA: TODD HAYNES

Američki reda­telj Todd Haynes dobro je poz­nat hrvat­skim fil­mo­ljup­ci­ma, budu­ći da su nje­go­vi novi­ji fil­mo­vi igra­li u našim kini­ma, a sta­ri­ji se povre­me­no repri­zi­ra­ju na televiziji.

U prvoj pri­či omni­bu­sa “Otrov” (1991) pra­ti­mo psi­ho­pa­ta koji je sa sedam godi­na ubio vlas­ti­te rodi­te­lje, junak dru­ge je polu­dje­li znans­tve­nik žrtva vlas­ti­tog bizar­nog eks­pe­ri­men­ta, dok se tre­ća bavi homo­sek­su­al­nim odno­som u zatvo­ru, a tim se dojm­lji­vim ostva­re­njem tada mla­di Haynes namet­nuo kao reda­telj od kojeg se puno oče­ku­je. Kao veli­ki lju­bi­telj rock glaz­be, kas­ni­je je reži­rao neko­li­ko spo­to­va gru­pe Sonic Youth i dva fil­ma koja se bave rock sce­nom i nje­zi­nim istak­nu­tim pro­ta­go­nis­ti­ma. U fil­mu “Velvet Goldmine” (1998) bavi se bri­tan­skom glam rock sce­nom s izmiš­lje­nim liko­vi­ma, dok u kas­ni­jem ostva­re­nju “Nema me” (2007) pri­ka­zu­je osob­nost Boba Dylana kroz šest liko­va (pjes­nik, pro­rok, odmet­nik, rock iko­na, laž­na zvi­jez­da, pro­po­vjed­nik) koje tuma­če raz­li­či­ti glumci.

Takvim nara­tiv­nim pos­tup­kom Haynes uka­zu­je na raz­li­či­te per­cep­ci­je koje obo­ža­va­te­lji ima­ju o toj glaz­be­noj iko­ni i nemo­guć­nost da se u pot­pu­nos­ti shva­ti nje­gov lik i dje­lo. Istaknuto mjes­to u Haynesovom opu­su ima i nje­go­va glu­mač­ka hero­ina Julianne Moore, koja sre­di­nom 1990-ih u dra­mi “Sigurna” glu­mi doko­nu doma­ći­cu aler­gič­nu na goto­vo sve sas­toj­ke današ­nji­ce, dok je u melo­dra­mi “Daleko od raja” (2002) tako­đer doma­ći­ca i supru­ga pri­kri­ve­nog homo­sek­su­al­ca koja svo­ju inti­mu pok­la­nja tam­no­pu­tom vrtla­ru. Potonje dje­lo funk­ci­oni­ra kao bri­ljant­na posve­ta čuve­noj melo­dra­ma Douglasa Sirka (Sve što nebo dopu­šta), čija se rad­nja odvi­ja u pos­li­je­rat­nom raz­dob­lju ame­rič­kog pros­pe­ri­te­ta i bla­gos­ta­nja, ali moti­vi homo­sek­su­aliz­ma (Haynes je dek­la­ri­ra­ni homo­sek­su­alac) i među­ras­ne netr­pe­lji­vos­ti čine pri­ču aktu­al­ni­jom i bli­žom suvremenosti.

Haynes je pos­t­mo­der­nis­tič­ki reda­telj pre­poz­nat­lji­vog sti­la, pod izra­zi­tim utje­ca­jem popu­lar­ne kul­tu­re, koje­ga naro­či­to zani­ma­ju sva­kod­nev­ni pro­ble­mi i među­ljud­ski odno­si. Često pose­že za raz­li­či­tim žan­ro­vi­ma i obo­ga­ću­je ih neo­če­ki­va­nim ele­men­ti­ma, a rezul­tat je nada­sve ose­bu­jan film­ski svi­jet, što dola­zi do izra­ža­ja i u nje­go­voj seri­ji “Mildred Pierce”, snim­lje­noj u pro­duk­ci­ji ame­rič­ke kabel­ske tele­vi­zi­je HBO. Prema isto­ime­nom roma­nu Jamesa M. Caina, o samo­s­vjes­noj ženi koja tije­kom veli­ke kri­ze 1930-ih poku­ša­va pokre­nu­ti posao da bi zbri­nu­la obi­telj, Michael Curtiz je 1945. reži­rao film noirov­skog ugo­đa­ja, a Haynes je vra­tio nagla­sak na soci­jal­nu i eko­nom­sku dimen­zi­ju pri­če i oda­brao Kate Winslet za ulo­gu hero­ine koja se može nosi­ti s teškim život­nim okolnostima.

Prošlog tjed­na Haynes je u Cannesu pred­sta­vio svoj novi film “Carol”, pre­ma knji­zi legen­dar­ne Patricie Highsmith, o lez­bij­skoj vezi izme­đu dvi­je samo­s­vjes­ne žene (Cate Blanchett i Rooney Mara) u New Yorku 1950-ih. Time je ponov­no doka­zao svo­ju sklo­nost ame­rič­kom žan­rov­skom nas­lje­đu, ali i sen­zi­bi­li­tet za suvre­me­nost i pro­ble­me koje ona donosi.

Elvis Lenić