Muke po Bogdanovichu

KINO: ONA JE TAKO ZABAVNA, reda­te­lja Petera Bogdanovicha

Velikom bro­ju mla­dih gle­da­te­lja ime Peter Bogdanovich (rođen 1939.) vje­ro­jat­no ne zna­či mno­go, dok je sta­ri­ji­ma pojam sves­tra­nog fil­ma­ša širo­kih podru­čja interesa.

Ovaj Amerikanac europ­skih kori­je­na (otac Srbin, a maj­ka aus­trij­ska Židovka) poka­zi­vao je još od dje­tinj­stva veli­ko zani­ma­nje za film­sku umjet­nost, naj­pri­je se afir­mi­rao kao film­ski kri­ti­čar i publi­cist, a napi­sao je i neko­li­ko mono­gra­fi­ja o reda­telj­skim kla­si­ci­ma ame­rič­ke kine­ma­to­gra­fi­je. Kao reda­telj debi­ti­rao je 1968. kod zna­me­ni­tog Rogera Cormana (Mete), uspi­je­va­ju­ći Cormanova pra­vi­la o skrom­nom budže­tu s obi­ljem nasi­lja i sek­sa nado­pu­ni­ti meta­film­skim ele­men­ti­ma (Bogdanovich osob­no glu­mi reda­te­lja nisko­bu­džet­nih fil­mo­va), a meta­film­skim cita­ti­ma i refe­ren­ca­ma obi­lu­ju goto­vo svi nje­go­vi naj­poz­na­ti­ji fil­mo­vi (Posljednja kino pred­sta­va, Kino za groš, Mjesec od papira).

Bogdanovicheve zlat­ne godi­ne bile su 1970‑e, nakon toga počeo je kre­ativ­no stag­ni­ra­ti i pos­tup­no reži­ra­ti sve rje­đe, budu­ći da su današ­nji pro­du­cen­ti sve manje volj­ni ula­ga­ti u nje­go­ve fil­mo­ve. Gledajući recent­nu kome­di­ju „Ona je tako zabav­na“ (She’s Funny That Way), koja se bavi lju­bav­no-pos­lov­nim zavr­z­la­ma­ma u poza­di­ni kaza­liš­ne pred­sta­ve na Broadwayu, pos­ta­je nam jas­ni­je zašto je tako, budu­ći da je riječ o vrlo dobrom fil­mu koji po pri­ro­di teži širem klu­bu gle­da­te­lja, a nije ga lako pla­si­ra­ti današ­noj publi­ci. Bogdanovich prvens­tve­no igra na ugo­đaj i atmo­sfe­ru film­skih pri­zo­ra, nara­tiv­no teži pro­fi­nje­ni­joj ina­či­ci roman­tič­ne kome­di­je (iako zaplet povre­me­no dje­lu­je pre­vi­še iskons­tru­iran) i, narav­no, ne osku­di­je­va fil­mo­film­skim citatima.

Iako je zahva­lju­ju­ći svo­jem ugle­du uspio oku­pi­ti impre­siv­nu glu­mač­ku eki­pu, vje­ro­jat­no je naj­za­nim­lji­vi­ja Jennifer Aniston u ulo­zi otre­si­te i aro­gant­ne psi­hi­ja­tri­ce, koja je tako dobi­la jedins­tve­nu pri­li­ku da se uda­lji od imi­dža sla­du­nja­ve juna­ki­nje suvre­me­ne roman­tič­ne kome­di­je. Najzad se pojav­lju­je čak i Quentin Tarantino osob­no, koji je zgo­dan pri­mjer ono­ga što Bogdanovich u 21. sto­lje­ću ne uspi­je­va biti. Obojica su veli­ki fil­mo­fi­li i fil­mo­vi su im krca­ti meta­film­skim refe­ren­ca­ma, samo što Tarantinov agre­si­van pris­tup rezul­ti­ra veli­kim uspje­hom, dok Bogdanovichev fini­ji stil oči­to ne naila­zi na razu­mi­je­va­nje kod suvre­me­ne publike.

Elvis Lenić