Hrvatski Ken Russell

62. PULSKI FILMSKI FESTIVAL – 2. DAN

Debitantski cje­lo­ve­čer­nji film Ivana Livakovića sigur­no neće osta­ti u sje­ća­nju kao naj­bo­lji film ovo­go­diš­njeg fes­ti­va­la, ali kao jedan od naj­kon­tro­verz­ni­jih sva­ka­ko hoće.

Kao prvo, sinop­sis „Svinjara“ je goto­vo nemo­gu­će napi­sa­ti, budu­ći da ima neko­li­ko dese­ta­ka liko­va koji kaotič­no ula­ze i izla­ze uz goto­vo pot­pu­ni izos­ta­nak nara­ci­je. U fes­ti­val­skom kata­lo­gu piše da su „Svinjari“ sati­rič­ni anti­mju­zikl koji obra­đu­je feno­me­ne medij­skog sen­za­ci­ona­liz­ma i bom­bar­di­ra­nja tri­vi­jal­nim vijes­ti­ma, masov­ne his­te­ri­je, medij­ske mani­pu­la­ci­je, neis­cr­p­ne žud­nje za sla­vom i tome slič­no. U tom smis­lu pot­pu­no je razum­ljiv Livakovićev iznim­no agre­si­van vizu­al­ni stil, kojim nas­to­ji reda­telj­skim pris­tu­pom dodat­no nagla­si­ti tema­ti­ku koja ga oku­pi­ra, a podra­zu­mi­je­va fre­ne­tič­nu mon­ta­žu, eks­plo­zi­ju vizu­al­nih podr­ža­ja i stal­no suprot­stav­lja­nje raz­li­či­tih ugođaja.

„Svinjari“ povre­me­no stil­ski pod­sje­ća­ju na ostav­šti­nu Kena Russella oživ­lje­nu u eri digi­tal­ne teh­no­lo­gi­je, a i pro­duk­cij­ski su vrlo zah­tjev­ni. Osim reda­te­lje­ve mašte u osmiš­lja­va­nju mnoš­tva ose­buj­nih pri­zo­ra, veli­ki res­pekt sva­ka­ko zas­lu­žu­ju i pro­du­cen­ti koji su sve to uspje­li finan­cij­ski i orga­ni­za­cij­ski realizirati.

No, „Svinjari“ su tako­đer ostva­re­nje s nema­lim pro­ble­mi­ma u kon­tek­s­tu film­ske cje­li­ne. Livakovićev šokan­tan reda­telj­ski stil, iako autor­ski legi­ti­man, nije uspio pod­ni­je­ti tra­ja­nje cje­lo­ve­čer­njeg igra­nog fil­ma. Frenetično niza­nje vizu­al­no bom­bas­tič­nih i šokant­nih pri­zo­ra pos­tup­no poči­nje zama­ra­ti gle­da­te­lja, s obzi­rom da se vrlo brzo pri­vik­ne­te na takav reda­telj­ski pos­tu­pak i ono što je na počet­ku bilo uzne­mi­ru­ju­će pola­ko pre­la­zi u oče­ki­va­nost i rutinu.

Redatelj, vje­ro­jat­no i zbog pri­je nave­de­nog, u dru­gom dije­lu fil­ma uvo­di dulje sek­ven­ce i pito­mi­ji ritam, ali ni to ne uspi­je­va sma­nji­ti dojam gle­da­telj­skog zamo­ra. Livakoviću valja priz­na­ti da je hra­bro i ambi­ci­oz­no zaga­zio u pro­ble­ma­ti­ku domi­na­ci­je medi­ja nad suvre­me­nim čovje­kom, ali nije mu poš­lo za rukom napra­vi­ti dobar film na tu temu.

Elvis Lenić