U znaku Končalovskog

18. MOTOVUN FILM FESTIVAL – 1. DAN

Dok su se na Pulskom film­skom fes­ti­va­lu dije­li­le nagra­de za naj­bo­lje fil­mo­ve, u Motovunu je odr­ža­no služ­be­no otva­ra­nje 18. fes­ti­val­skog izda­nja i pro­jek­ci­ja fil­ma „Najnoviji zavjet“.

Ovo dje­lo bel­gij­skog reda­te­lja Jacoa Van Dormaela, koji je poz­nat hrvat­skoj publi­ci po sku­pom i ambi­ci­oz­nom futu­ris­tič­kom fil­mu „Mr. Nobody“, možda je bilo pre­na­por­no za služ­be­no otva­ra­nje, iako se u isto vri­je­me moglo pogle­da­ti i fran­cu­ski film „Jacky u kra­ljev­s­tvu žena“, koji svo­jom tran­srod­nom tema­ti­kom i sulu­dim reda­telj­skim pris­tu­pom tako­đer nije za sva­či­ji ukus.

Budući da Motovun uvi­jek ima zanim­lji­ve poprat­ne pro­gra­me, među ovo­go­diš­nji­ma valja izdvo­ji­ti pro­gram povo­dom 20 godi­na pokre­ta Dogma 95, koji je jučer otvo­ren sjaj­nom dra­mom „Proslava“, reda­te­lja Thomasa Vinterberga. U sklo­pu fran­cu­ske retros­pek­ti­ve pri­ka­za­na je dra­ma „Pola X“, pre­ma miš­lje­nju auto­ra ovog tek­s­ta pri­lič­no pre­ci­je­nje­nog fran­cu­skog reda­te­lja Leosa Caraxa, čije reda­telj­ske pos­tup­ke kri­ti­ča­ri vole čas­ti­ti epi­te­ti­ma film­skog neobaroka.

Najbolje ostva­re­nje juče­raš­njeg dana nedvoj­be­no je „Poštarove bije­le noći“, koje je ruski reda­telj Andrej Končalovski sni­mio s natur­š­či­ci­ma u ruskoj zabi­ti na oba­li jeze­ra Kenozero, a za taj je film oprav­da­no nagra­đen Srebrnim lavom na proš­lo­go­diš­njem fes­ti­va­lu u Veneciji. „Poštarove bije­le noći“ doima­ju se poput doku­men­tar­ca, pri­če goto­vo da i nema, samo se nižu epi­zo­di­ce iz banal­nog seoskog živo­ta u auten­tič­nim inter­pre­ta­ci­ja­ma nepro­fe­si­onal­nih glumaca.

Končalovski pri­tom uspi­je­va sjaj­no pri­ka­za­ti sraz arha­ič­nog i moder­nog, nje­go­vi kadro­vi čes­to su pro­že­ti melan­ko­li­jom, poje­di­ni liko­vi su gro­te­sk­ni i na gra­ni­ci kari­ka­tu­re, ali cje­li­nu sve­jed­no pro­ži­ma dojam dubo­ke huma­nos­ti i uva­ža­va­nja pri­ka­za­nih pro­ta­go­nis­ta. Očito samo reda­telj veli­kog život­nog iskus­tva (rođen je 1937) može kroz tako jed­nos­tav­nu pri­ču poka­za­ti svu slo­je­vi­tost živo­ta koji nas okru­žu­je. Bila bi pra­va šte­ta da ovaj film osta­ne samo na moto­vun­skoj pre­mi­je­ri i da ne zavr­ši u hrvat­skim kinima.

Elvis Lenić