Ljudskom glupošću do tragedije ili “nerazbor za čovjeka je nesreća baš najveća”

Povlačenjem para­le­le izme­đu Sofoklove «Antigone» i rata na Balkanu koja za cilj ima pre­do­či­ti tra­ge­di­ju stra­da­nja nevi­nih, glu­post baha­tih vla­da­ra, kao i beskič­me­njaš­tvo i kuka­vi­čluk naro­da, reda­te­lji­ca Lenka Udovički pro­go­vo­ri­la je u svo­joj pos­ljed­njoj pred­sta­vi «Sofoklo: Antigona – 2000 godi­na kas­ni­je» u kopro­duk­ci­ji Internacionalnog teatar­skog fes­ti­va­la MESS iz Sarajeva i Kazališta Ulysses o još uvi­jek otvo­re­noj rani hrvat­ske povi­jes­ti koris­te­ći pri­tom priz­mu antič­ke grč­ke kulture.

Sinoćnju pret­pre­mi­je­ru odr­ža­nu u tvr­đa­vi Minor na Malom Brijunu pred dup­kom popu­nje­nom tri­bi­nom publi­ka je nagra­di­la srdač­nim apla­uzom koje­ga na prvom mjes­tu zas­lu­žu­ju kon­cept i dra­ma­tur­ški uspješ­no ispre­ple­te pri­če o obi­te­lji u peri­odu ekshu­ma­ci­je u nji­ho­vom selu i hero­ine nepra­ved­no kaž­nje­ne zbog moral­ne i ses­trin­ske posve­će­nos­ti. Oba obi­telj­ska nuk­le­usa sači­nja­va glu­mač­ka petor­ka – Rade Šerbedžija (otac-Kreont), Maja Izetbegović (kći-Antigona), Dženana Džanić (kći-Izmena), Ermin Bravo (sin-Hemon) i Katarina Bistrović-Darvaš (maj­ka-Euridika).

Čerupajući kokoš za sto­lom poto­nja nas, u ulo­zi Euridike, uvo­di u Antigonu nago­vje­šta­va­ju­ći neiz­bjež­nu tra­ge­di­ju. Nakon što loka­li­tet ogra­de poli­cij­skim tra­ka­ma, s detek­to­ri­ma za mine na sce­nu stu­pa služ­ba za raz­mi­ni­ra­nje te istra­ži­te­lji i foren­zi­ča­ri iska­pa­nja. Nalazimo se na seoskom trgu s dvje­ma raz­ru­še­nim kuća­ma prva od kojih je obi­ta­va­na. Glavni istra­ži­telj (Ermin Bravo) ispr­va hlad­no a potom potre­se­no ver­bal­no bilje­ži deša­va­nja na tere­nu. Prethođeni akci­jom bage­ra i iska­pa­te­lja, foren­zi­ča­ri (s Jelenom Lopatić na čelu) sakup­lja­ju i kla­si­fi­ci­ra­ju pro­na­đe­ne ljud­ske kos­ti i pred­me­te na teme­lju kojih će s 99,99 % iden­ti­fi­ci­ra­ti stra­da­le oso­be. Moment iden­ti­fi­ka­ci­je u labo­ra­to­ri­ju popra­ćen je nepo­treb­nom i «jef­ti­nom» video pro­jek­ci­jom po zidi­na­ma tvr­đa­ve (Matino Šesnić) na temu gene­ti­ke s prev­la­da­va­ju­ćim sli­ka­ma DNK modela.

Kasnije ćemo doz­na­ti da je obi­telj u ratu izgu­bi­la sina, odnos­no bra­ta, koje­mu je otac zabra­nio pri­klju­če­nje voj­ci a koje­ga su potom odve­le i pogu­bi­le pro­tiv­nič­ke sna­ge. Jedna kćer­ka popu­nja­va uz pomoć poro­di­ce opse­žan for­mu­lar o nes­ta­lom za potre­be iden­ti­fi­ka­ci­je pro­na­đe­nih tije­la – tre­nu­tak koji na vidje­lo izno­si i dru­ge rat­ne gro­zo­te kao što je svo­je­volj­no pre­šu­će­na tor­tu­ra maj­ke. To ipak osta­je tabu tema, koju je reda­te­lji­ca samo natuk­nu­la, ali ne i obra­di­la. Misterija mla­di­će­va nes­tan­ka u konač­ni­ci biva raz­ri­je­še­na, no osta­ju bol i tra­ume pre­ži­vje­lih koje je kroz povi­jest nisu nika­da uspje­le nad­v­la­da­ti čovje­ko­vu nera­zum­nu, uobra­že­nu i krvo­loč­nu prirodu.

S dru­ge stra­ne, Antigona je upra­vo izgu­bi­la dva bra­ta koji su se bori­li na suprot­nim stra­na­ma i među­sob­no ubi­li. Dok je Eteoklo poko­pan jer je stra­dao bra­ne­ći Tebu, tije­lo Polinika, pre­dvod­ni­ka napa­da na rod­ni grad, po Kreontovom je nalo­gu ostav­lje­no kao hra­na pti­ca­ma i psi­ma. Antigona se ne može poko­ri­ti kra­lje­vu nalo­gu koji se kosi sa zako­nom bogo­va i ses­trin­skom duž­noš­ću. Iako nit­ko ne podr­ža­va suštin­ski Kreontovu odlu­ku rijet­ki su oni koji dižu glas pro­tiv nje. Izmena nema hra­bros­ti pri­klju­či­ti se pot­hva­tu, ali je volj­na dije­li­ti tra­gič­nu sud­bi­nu sa ses­trom nakon što kralj i nju pri­tvo­ri zbog «zlo­či­na». Antigona ne pri­hva­ća Izmeninu nepo­treb­nu žrtvu, dok će nje­zi­na osob­na, kao što u pred­sta­vi kos­ti­mo­graf­ski i glu­mač­ki naj­u­pe­čat­lji­vi­ji lik pro­ro­ka Tiresije (Damir Urban) nago­vje­šta­va Kreontu, pokre­nu­ti niz nesret­nih pos­lje­di­ca. Kreont osta­je pri svo­me pa vlas­ti­tu pogre­šku uvi­đa pre­kas­no. Kotač nesre­će već se pokre­nuo. Narod je gluh na Antigonin vapaj te ona biva živa zazi­da­na, odnos­no zamo­ta­na u plah­tu i «zagip­sa­na», dok zaruč­nik Hemon, koji je bez­us­pješ­no poku­šao uraz­bo­ri­ti oca, poči­nja­va samo­uboj­stvo. Slijedi i očaj­nič­ki čin Euridike te Kreontov krah.

Zbor u neutral­nom bije­lom komen­ti­ra doga­đa­je na hrvat­skom i grč­kom i to naj­češ­će u pje­va­nom obli­ku na glaz­bu Nigela Osborna, uz ins­tru­men­tal­nu prat­nju ili a capel­la. S obzi­rom na zanim­lji­vu kom­bi­na­ci­ju proš­los­ti i sadaš­njos­ti koja ostav­lja pros­to­ra za sva­ko­ja­ke muzič­ke eks­pe­ri­men­te, rekons­truk­ci­ja antič­kih melo­di­ja čini se nedo­vit­lji­vo rje­še­nje a uz to rezul­ti­ra mono­to­noš­ću i popu­lis­tič­kim šti­hom. Isto pobu­đu­je i pre­tež­no mono­to­na i nekre­ativ­na kore­gra­fi­ja zbo­ra (izu­ze­tak je toč­ka na kro­vu jed­nog od derut­nih obje­ka­ta) Ivane Kalc.

Unatoč više kva­li­tet­nih ele­me­na­ta dvo­sat­noj pred­sta­vi obi­lje­že­noj broj­nim tre­nu­ci­ma praz­no­ga hoda nedos­ta­je dina­mič­nos­ti, rit­ma i sna­ge. U njoj ima pros­to­ra za skra­ći­va­nje, glu­mač­ku dora­du, kao i pro­dub­lje­nje nače­tih tema.

Dramaturgiju pot­pi­su­je Željka Udovičić Pleština, kos­ti­mo­gra­fi­ju Bjanka Adžić Ursulov, sce­no­gra­fi­ju Mirna Ler, a scen­ski pokret Mladen Vasary. Svijetlo je obli­ko­vao Andrei Hajdinjak, a zvuk Davor Rocco.

Tekst Ivana-Nataša TURKOVIĆ

Foto pro­be kaza­li­šta Ulysses

• Kazalište Ulysses
• «Sofoklo: Antigona – 2000 godina kasnije»