Izložba fotografija Saše Četkovića “Jedan dan” u Rovinju

Otvorenje izlož­be foto­gra­fi­ja Saše Četkovića bit će odr­ža­no u subo­tu, 5. ruj­na, u 20 sati u Photo art gal­lery “Batana” Rovinj (Trg bro­do­gra­di­li­šta 2). Saša Ćetković pred­sta­vit će se seri­jom foto­gra­fi­ja “Jedan dan” / “Una giornata”.

U pri­ja­vi izlož­be autor ističe:

“Htio sam ovdje kroz foto­gra­fi­ju pri­ka­za­ti lje­po­tu jed­nog dana, koji poči­nje u rano svi­ta­nje i zavr­ša­va mjesečinom”.

U kojem tre­nut­ku zapo­či­nje pri­ča o novo­me danu? Usred noći, ili s poja­vom jutra, u ranu zoru? Dal´ nakon što u ponoć utih­ne pos­ljed­nji otku­caj sata tad još sne­nu danu poz­drav poša­lje Mjesec, ili u svi­ta­nje, kad nebom se raz­li­je svje­tlost, raz­bu­đe­nu danu širo­ko se nasmi­je­ši Sunce? Kad je Saša Ćetković rekao kako je svo­jom seri­jom art foto­gra­fi­ja pod temat­skim nazi­vom “Jedan dan” htio pri­ka­za­ti lje­po­tu dana koji zapo­či­nje svi­ta­njem, a zavr­ša­va mje­se­či­nom, bilo je jas­no da se ova nje­go­va pri­ča o danu može pro­ma­tra­ti iz dvos­tru­kog rakur­sa: prvo iz ono­ga iz kojeg se išči­ta­va pri­ro­dan dnev­ni život jed­no­ga dana, ali isto tako i iz ono­ga iz kojeg se išči­ta­va nje­go­va koz­mič­ka dnev­no-noć­na cik­lič­nost. Dan se može odno­si­ti na vri­je­me od 24 sata (koje je potreb­no da se Zemlja okre­ne oko svo­je osi) i nje­gov poče­tak je odmah nakon pono­ći. Ali se može odno­si­ti i samo na ono vri­je­me u danu sa  sun­če­vom svje­tloš­ću (riječ “dan” je sta­ros­la­ven­skog pori­jek­la i indo­europ­skog kori­je­na, s osnov­nim zna­če­njem: sjaj, zra­če­nje), koje zapo­či­nje u pra­sko­zo­rje, a zavr­ša­va u sumrak. U prvom slu­ča­ju dan se dije­li na obda­ni­cu i noć, a u dru­gom na vri­je­me od izla­ska do zala­ska sun­ca. Priču o jed­no­me danu Ćetković bilje­ži kroz seri­ju od 23 foto­gra­fi­je, oda­bra­ne nakon više­go­diš­njeg foto-bilje­že­nja “oti­sa­ka” vre­me­na u kra­jo­li­ku.  Naizgled jed­nos­tav­nu temu autor doz­na­ču­je kroz motiv medi­te­ran­skog uzmor­ja, s mor­skom puči­nom, arhi­pe­la­zi­ma, pla­nin­skim masi­vi­ma, dale­kim hori­zon­ti­ma, širo­kim nebe­skim pros­trans­tvi­ma, zaigra­nim obla­ci­ma,  Suncem i Mjesecom – i tek naz­na­kom čovje­ko­ve pri­sut­nos­ti. Sve je tu proz­rač­no-ete­rič­no, ali i zgus­nu­to-tek­to­nič­no; ras­tva­ra­ju­će-neo­pip­lji­vo, ali i čvr­sto, monu­men­tal­no i opip­lji­vo.  Dajući dojam neče­ga magič­nog, taj­no­vi­tog – čak mis­tič­nog, a isto­dob­no i lir­skog i inti­mis­tič­kog. Vizualno nas fas­ci­ni­ra­ju­ći, među­tim i men­tal­no-emo­tiv­no akti­vi­ra­ju­ći, na taj način her­me­ne­utič­ki pro­di­ru­ći u višes­loj­nost tema­ta. Navodeći nas da pojam dana (a taj lek­sem u sva­kod­nev­nom govo­ru koris­ti­mo bez­broj puta) sagle­da­mo iz svih kute­va. Da otvo­riv­ši duh i sva čula zaro­ni­mo i u memo­ri­ju; ali i uklju­či­mo ratio, pa spoz­na­mo svu puni­nu pri­če o jed­no­me danu. Priče koja intri­gi­ra svo­jom višez­nač­noš­ću, aso­ci­ja­tiv­noš­ću, meta­fo­rič­noš­ću i sim­bo­li­kom, među­tim pri­je sve­ga svo­jom vizu­al­nom poetikom.

Krajolik je ovdje u pod­lo­zi sve­ga i okos­ni­ca sve­ga. Od nje­ga Ćetković pola­zi, jer pomo­ću nje­ga ponaj­bo­lje likov­no istra­žu­je – vizu­al­ne odno­se, boju, svje­tlo, pros­tor, oči­šta … Svoj izri­čaj teme­lji na suvre­me­nom pro­miš­lja­nju foto­gra­fi­je, gdje je stra­te­gi­ja pris­tu­pa zas­no­va­na na nje­zi­noj uskoj pove­za­nos­ti sa sli­kar­stvom, pa vizu­al­no bogat­stvo koje iz nje izvi­re pro­na­la­zi pri­je sve­ga u odno­si­ma svje­tla, boje i pros­to­ra, ali i u pro­miš­lje­no struk­tu­ri­ra­nim kom­po­zi­ci­ja­ma, kao i u iza­zov­nim rakur­si­ma (jed­nom foku­si­ra­ju­ći pogled na detalj, a dru­gi put na pano­ra­mu, počes­to gle­da­ju­ći odoz­go). Najviše se ipak kon­cen­tri­ra­ju­ći na igre iskri­ča­vog svje­tla (na vodi  i na nebu), na svje­tlos­ne reflek­si­je, te na odno­se svje­tli­na i tam­ni­na – oštre rubo­ve i meke sje­ne, rezo­ve i pre­ta­pa­nja. Ćetkovićev dan tako od svo­ga rađa­nja do smi­ra­ja ura­nja u boje i svje­tlo, čiji nam inten­zi­tet, satu­ra­ci­ja, zvon­kost i proz­rač­nost – ali i mno­ži­na i karak­ter sje­na, kazu­ju pri sva­kom pogle­du na kojem je on mjes­tu svo­je sva­kod­nev­ne vre­men­ske crte. Ali isto­dob­no i u kojoj je fazi svo­ga koz­mič­kog biva­nja i tra­ja­nja. U prvom slu­ča­ju nas­lu­ću­je­mo mije­ne pro­laz­nos­ti u karak­te­ris­tič­nim dnev­nim ozra­čji­ma : oštre svje­ži­ne i kris­tal­no-zvon­ke tiši­ne u jutri­ma; svje­tlos­nu titra­vost pod­ne­va; ener­gi­jom i usi­ja­nom oma­rom zasi­će­na popod­ne­va; plav­kas­tu magli­čas­tost suto­na; tajans­tve­nost indi­go-pla­vih noći. Ili u ozra­čji­ma godiš­njih doba: svje­ži­nu pro­lje­ća, vibrant­nost lje­ta, toplim boja­ma oku­pa­ne jese­ni, izma­gli­ce bli­je­dih zima… U dru­gom slu­ča­ju pro­laz­nost sva­kod­ne­vi­ce pos­ta­je bez­vre­me­nost vječ­nos­ti; pro­ti­ca­nje se pre­tva­ra u tra­ja­nje i mi Ćetkovićevu pri­ču o jed­no­me danu više ne gle­da­mo kao puto­va­nje, nego kao zaus­tav­lje­nost. Ne samo kao jedan obi­čan dan, nego sim­bo­lič­ki, kao pos­ta­nak, život i život­ni cik­lus, koji u svo­jim kori­je­ni­ma evo­ci­ra­ju arhaj­sko, arhe­tip­sko i mit­sko, vječ­no i uni­ver­zum­sko, pri­ča­ju­ći o jedins­tve­nom skla­du pra­iskon­skih pri­rod­nih ele­me­na­ta – zra­ka, zem­lje, vode i vatre.

Izvor

• izložba fotografija "jedan dan"
• Saša Četković