ŠTO JE ČOVJEK? – HUMAN: vrijedan dokumentarac „u 3 glasa“

Na 72. film­skoj Mostri, počet­kom ruj­na u Veneciji, pros­lav­lje­ni autor Yann Arthus-Bertrand pred­sta­vio je svoj novi doku­men­tar­ni film, HUMAN („Čovjek“ ili „Ljudsko“), sada dos­tu­pan i na You tubeu. Ovaj epski posao odra­dio je u tri godi­ne s posve­će­nim timom 30-tak surad­ni­ka (novi­na­ra, sni­ma­te­lja, pre­vo­di­te­lja), u 60 zema­lja svi­je­ta, poku­ša­va­ju­ći odgo­vo­ri­ti na pita­nje: što je to što nas čini lju­di­ma? Ujedno, Human je puno više od obič­nog fil­ma. Radi se o slo­že­nom pro­jek­tu kojim se želi uka­za­ti na krh­ku među­po­ve­za­nost ljud­ske obi­te­lji, pokre­nu­ti zna­čaj­ni­je pro­mje­ne i pri­je sve­ga osna­ži­ti aktiv­nos­ti usmje­re­ne na pomoć naj­ra­nji­vi­jim zona­ma, gdje nemi­lo­srd­no hara­ju glad, bije­da i ratovi.

Yann Arthus-Bertrand je čovjek impre­siv­ne biogra­fi­je, foto­graf i poz­na­ti struč­njak za zrač­ne foto­gra­fi­je, ali i cije­nje­ni eko-akti­vist. Objavio je mno­ge knji­ge, uklju­ču­ju­ći mono­gra­fi­ju „Zemlja od gore“, izda­nu na 24 jezi­ka i pro­da­nu u više od tri mili­ju­na pri­mje­ra­ka. Svoj prvi film, Home (Dom), reži­rao je 2009. godi­ne. To vizu­al­no bes­pri­je­kor­no, dubo­ko potres­no, izvješ­će o sta­nju pla­ne­ta do sada je pri­vuk­lo više od 600 mili­ju­na gle­da­te­lja diljem svi­je­ta. Film je pro­gla­šen naj­važ­ni­jim eko­lo­škim fil­mom deset­lje­ća. Arthus-Bertrand pet je godi­na na fran­cu­skim jav­nim TV pos­ta­ja­ma vodio poz­na­tu emi­si­ju „Zemlja od gore“, istra­žu­ju­ći pro­ble­me oko­li­ša. S Micheal Pitiotom je 2011. sni­mio film „Planet Ocean“, a nji­ho­va se surad­nja nas­ta­vi­la i na dru­gim pro­jek­ti­ma, uklju­ču­ju­ći film Terra, koji bi tre­bao biti objav­ljen kon­cem ove godine.

U Parizu je 2009. lan­si­ra­na i od tada je svi­jet obiš­la Yannova veli­ka izlož­ba video por­tre­ta „7 mili­jar­di Drugih“. Riječ je o osob­noj reflek­si­ji koja se ras­pros­ti­re pre­ko više od 30 godi­na i bila je prvi korak na putu koji je Arthus-Bertranda doveo do pro­jek­ta HUMAN, o kojem kaže: „Ja sam ljud­sko biće među sedam mili­jar­di dru­gih: Već 40 godi­na foto­gra­fi­ram naš pla­net i ljud­sku raz­no­li­kost i osje­ćam da čovje­čans­tvo nije napre­do­va­lo. Mi se još uvi­jek ne uspi­je­va­mo pomak­nu­ti. Danas u ljud­skim lici­ma, nji­ho­vim pogle­di­ma, nji­ho­vim rije­či­ma vidim moćan način pro­di­ra­nja u dubi­nu ljud­ske duše. Svaka ljud­ska inte­rak­ci­ja nas pomi­če. Svaka život­na pri­ča je jedins­tve­na. Uranjanjem u iskus­tvo Drugoga, osje­tio sam poriv za razu­mi­je­va­njem. Naposljetku, što je danas ljud­sko biće? Koji je smi­sao ljud­skog živo­ta? Jesu li naše raz­li­ke tako ogrom­ne? Ne dije­li­mo li više vri­jed­nos­ti no što mis­li­mo? Osjetio sam poriv pos­ta­vi­ti sva ta pita­nja, pri­ča­ti o ljud­skoj vrsti. Sa svo­jim timom, kre­nuo sam u tu potra­gu s veli­kom poniz­noš­ću i uzdr­ža­noš­ću. Proputovali smo 60 zema­lja, sni­mi­li pre­ko 2000 inter­v­jua… puto­va­li smo kako bi susre­ta­li Druge. Bilo je onih koji su pri­ča­li, ali poseb­no su mi vri­jed­ni oni koji nika­da rani­je nisu pri­ča­li. Oni koji su prvi put ispri­ča­li svo­ju život­nu priču.

Smještajući u sre­di­šte fil­ma pat­nje koje opsje­da­ju čovje­čans­tvo – siro­maš­tvo, rat, izbje­gliš­tvo, homo­fo­bi­ju – činio sam izbo­re. Predane, poli­tič­ke izbo­re. Ali lju­di su nam pri­ča­li o sva­ko­ja­kim tema­ma: od pote­ško­ća u nji­ho­vom odras­ta­nju, do nji­ho­ve potra­ge za lju­bav­lju, sre­ćom. Upravo to bogat­stvo ljud­skog izra­za u srcu je fil­ma „Human“ i u rezo­nan­ci­ji je s lje­po­tom svijeta.

Ovaj film dono­si gla­so­ve svih muška­ra­ca i žena koji su mi ispri­ča­li svo­ju život­nu pri­ču. Postao je nji­hov glas­nik. Stvorio sam film o kojem sam sanjao, moja naj­ve­ća želja je da ga svat­ko pri­hva­ti na vlas­ti­ti način, da orga­ni­zi­ra pro­jek­ci­je i pos­ta­ne Ambasador ini­ci­ja­ti­ve Živjeti zajedno.“

Kao i sva­ka pri­ča, i ova ima poče­tak. Jednog dana, u Maliju, Yann Arthus-Bertrand bio je zadr­žan kva­rom heli­kop­te­ra. Čekajući pilo­ta, cije­li je dan pro­veo u raz­go­vo­ru s jed­nim selja­kom koji mu je, s veli­kim dos­to­jans­tvom i bez žalo­poj­ki, pri­čao o svom sva­kod­nev­nom živo­tu, svo­jim nada­ma, stra­ho­vi­ma i jedi­noj svo­joj ambi­ci­ji: hra­ni­ti svo­ju dje­cu. Yann je ostao dubo­ko obi­lje­žen ovim susre­tom s čovje­kom s kojim je osje­tio veli­ku bliskost.

Krenuvši od pret­pos­tav­ke da pos­to­je neke uni­ver­zal­no ljud­ske teme, ali je sva­ka pri­ča jedins­tve­na, Arthus-Bertrand je u ovo zaljub­lje­no por­tre­ti­ra­nje ljud­skos­ti kre­nuo kroz inter­v­jue lju­di diljem pla­ne­ta. Svi sudi­oni­ci u fil­mu odgo­va­ra­li su na ista pita­nja – npr. što im zna­če poj­mo­vi lju­bav, sre­ća, slo­bo­da, koja su naj­te­ža isku­še­nja nji­ho­va živo­ta i što su iz njih nauči­li, vje­ru­ju li u život nakon ovo­ga, što bi poru­či­li sta­nov­ni­ci­ma pla­ne­ta i sl. Sve su to vrlo osob­na pita­nja, ali se isto­vre­me­no svi u nji­ma pre­poz­na­je­mo. Svi sugo­vor­ni­ci sni­ma­ni su izbli­za, s crnom poza­di­nom, tako da ima­mo dojam da smo s nji­ma u pris­noj komu­ni­ka­ci­ji, dok nam pri­ča­ju neku svo­ju pri­ču. Bilo da govo­re o ratu ili smis­lu svog pos­to­ja­nja, samo nji­ho­ve rije­či, ton nji­ho­va gla­sa, melo­di­oz­nost nji­ho­va jezi­ka (u fil­mu se može čuti čak 63 raz­li­či­ta jezi­ka) i nji­ho­va lica pri­ča­ju o nji­ma, dira­ju­ći nas na tako mno­go nači­na i razi­na, čine­ći opip­lji­vim to tako tra­že­no i naiz­gled nedos­tiž­no zajed­niš­tvo čovje­čans­tva; činje­ni­cu da smo svi, tako bol­no „krva­vi ispod kože“, dois­ta jed­na veli­ka obi­telj. Kako bi nam pru­žio dodat­nu moguć­nost pro­miš­lja­nja o tema­ma o koji­ma raz­gla­ba­ju snim­lje­ne oso­be, nakon sva­kog temat­skog blo­ka inter­v­jua u fil­mu sli­je­de snim­ke iz zra­ka koje su poetič­ne, ali i kri­tič­ne, pri­ka­zu­ju­ći alar­mant­no sta­nje pla­ne­ta i ogrom­ne raz­li­ke izme­đu pre­os­ta­lih, „uspo­re­nih“ tra­di­ci­onal­nih zajed­ni­ca i užur­ba­nog ludi­la „razvi­je­nog“ svi­je­ta. Human se pro­mo­vi­ra kao „film s tri gla­sa“, jer je u nje­mu, osim ljud­skih gla­so­va u inter­v­ju­ima, te gla­sa Zemlje koji nam se nudi kroz vizu­al­ne blo­ko­ve, maj­stor­ski uklop­ljen i glas glaz­be, koja pru­ža dodat­nu čar fas­ci­nant­nim snim­ka­ma iz zra­ka. Autor, Armand Amar, stvo­rio je vrlo eklek­tič­nu zvuč­nu kuli­su koja kao da izvi­re iz srca čovje­čans­tva: „Moja ide­ja za Human bila je da stvo­rim svo­je­vr­s­nu uskla­đe­nost s inter­v­ju­ima kroz glaz­bu koja će pre­ni­je­ti iste emo­ci­je. Želio sam da se stva­ri otvo­re, da se naša srca otvo­re, da se otvo­ri tuga bez moguć­nos­ti uzma­ka. Human je bio jedan od rijet­kih tre­nu­ta­ka u mojoj kari­je­ri kom­po­ni­ra­nja glaz­be za film gdje sam mogao izra­zi­ti sve te raz­li­či­te kul­tu­re, rade­ći isto­vre­me­no s mini­ma­lis­tič­kom glaz­bom i sa svim tim glaz­be­ni­ci­ma i pje­va­či­ma iz cije­log svijeta.“

Osim pri­ča „obič­nih“ lju­di, u film su uple­te­ni i odgo­vo­ri neko­li­ko „cele­britya“, poput glu­mi­ce Cameron Diaz, gene­ral­nog sekre­ta­ra UNa Ban Ki Moona, Microsoft bili­ju­ne­ra Bill Gatesa i dr. Međutim, naj­s­naž­ni­je i naj­po­tres­ni­je su pri­če potla­če­nih, poput afrič­kog muškar­ca koji rezig­ni­ra­no pri­ča kako on i obi­telj više nema­ju dru­gih opci­ja osim čeka­ti smrt, zatim mek­sič­ke dje­voj­či­ce koja od 11 godi­ne živi na ces­ti i sje­ća se upu­ta pokoj­nog oca da se nakon sva­kog pada mora podig­nu­ti i nas­ta­vi­ti dalje, kine­ske rad­ni­ce koja pri­ča o neljud­skim, dos­lov­no robov­las­nič­kim, uvje­ti­ma u nji­ho­vim tvor­ni­ca­ma ili pak iska­za poljo­pri­vred­ni­ka iz Indije i Pakistana koji pri­ča­ju o groz­nom sta­nju bez vode i hra­ne u koje su ih defo­res­ta­ci­jom i inva­ziv­nim poljo­pri­vred­nim meto­da­ma dove­le među­na­rod­ne korporacije,uzrokujući masov­na samo­uboj­stva koja se danas već bro­je u sto­ti­na­ma tisu­ća. O tome je jedan indij­ski novi­nar ispri­čao: „Ove sam godi­ne pra­tio vrlo tešku sušu u zapad­noj pokra­ji­ni Maharaštra. S jed­ne stra­ne gle­dao sam lju­de koji se suoča­va­ju s bije­dom pove­za­nom s kri­zom nedos­tat­ka vode. S dru­ge stra­ne, pro­ma­trao sam kako ras­te više­kat­ni­ca s baze­nom na sva­kom katu. Nije riječ od dva, tri kata, već o izgrad­nji dva tor­nja bli­zan­ca u Bombaju, od kojih sva­ki ima 37 kato­va, odnos­no ukup­no 74 baze­na. Išao sam vidje­ti tko to gra­di, tko su rad­ni­ci i svi su bili lju­di sada bez zem­lje, mar­gi­na­li­zi­ra­ni poljo­pri­vred­ni­ci koji su svo­ja sela mora­li napus­ti­ti kao izbje­gli­ce zbog kri­ze s vodom. Oni sada u gra­do­vi­ma gra­de naše baze­ne – kak­vog li poni­že­nja i neprav­de! Mislim da sek­tor koji naj­br­že ras­te u Indiji nije sof­twa­re ili IT nego nejed­na­kost. Dakle – da, to me čini bijes­nim! Potpuno mi je nepri­hvat­lji­vo vidje­ti kako bli­sko je obi­lje neko­li­ci­ne pove­za­no s bije­dom i pat­njom tako mnogih…“

Jedna od novi­na­ra na fil­mu, Mie Sfeir, pri­ča­ju­ći kako su radi­li i nas­to­ja­li sa sva­kim ispi­ta­ni­kom pos­ti­ći da se osje­ća udob­no i opu­šte­no, izja­vi­la je da ju je naj­vi­še pogo­dio susret s vrlo siro­maš­nom ženom iz pokra­ji­ne Uttar Pradesh: „Žena je vri­šta­la od uzne­mi­re­nos­ti i ljut­nje. Nisam razu­mje­la njen jezik, ali upu­ći­va­la mi je toli­ko moć­nu poru­ku da sam razu­mje­la što mi govo­ri! Osjetila sam uni­ver­zal­nost nje­ne pat­nje i briz­nu­la u plač. Tada me ona zagr­li­la i shva­ti­la sam da se nje­na poru­ka odno­si i na velikodušnost.“

Možda naj­u­pe­čat­lji­vi­ja je izja­va sta­rog aus­tral­skog abo­ri­dži­na: „Neki od naj­ve­li­ko­duš­ni­jih lju­di koje poz­na­jem uop­će nema­ju nova­ca. I tako bi tre­ba­lo biti. Kada nema­mo novac,to je dru­ga­či­ji stil živo­ta. U našem jezi­ku nema­mo rije­či poput „molim“ ili „hva­la“ jer je to ono što se od nas oče­ku­je, da dije­li­mo, daje­mo što ima­mo. Danas mora­mo reći „molim“ i „hva­la“, mora­mo pro­sja­či­ti stva­ri. U sta­ro vri­je­me bilo je nor­mal­no dije­li­ti, bio je to dio ono­ga što mi jesmo. I ne samo abo­ri­dži­ni, pret­pos­tav­ljam da su lju­di diljem svi­je­ta isto tako pos­tu­pa­li pri­je nov­ca. Ali danas pos­to­je rije­či kao „moje“, više ne dije­li­mo naše stva­ri, a to nas ubi­ja kao bića, kao druš­tvo i kao vrstu, ljud­sku vrstu. Drugim lju­di­ma uskra­ću­je­mo uto­či­šte, uskra­ću­je­mo im hra­nu, nji­hov ops­ta­nak, a sve isklju­či­vo zbog nov­ca.“ Na istom tra­gu je i raz­miš­lja­nje o sre­ći i slo­bo­di Jose’ Mujice, biv­šeg pred­sjed­ni­ka Urugvaja: „Budite sret­ni malim, bez tere­ta prt­lja­ge, jer sre­ća je u vama, bez nje ništa neće­te pos­ti­ći. Ovo nije slav­lje­nje siro­maš­tva već hva­los­pjev tre­zve­nos­ti. Od kako smo izmis­li­li potro­šač­ko druš­tvo, kon­zu­me­ri­zam, eko­no­mi­ja ras­te, jer ako ne ras­te mi vje­ru­je­mo da je to tra­ge­di­ja . Izmislili smo pla­ni­nu povr­š­nih potre­ba. Živimo kupu­ju­ći i baca­ju­ći, ali ono što dois­ta tro­ši­mo jest vri­je­me našeg živo­ta, jer kada ja ili vi nešto kupi­mo, ne kupu­je­mo to nov­cem, već vre­me­nom svog živo­ta koje utro­ši­mo da bi taj novac zara­di­li, ali s jed­nom raz­li­kom – da je jedi­na stvar koja se ne može kupi­ti – život. Život jed­nos­tav­no pro­tje­če i veli­ka je šte­ta koris­ti­ti ga gube­ći našu slobodu.“

Naveli smo ovih neko­li­ko izja­va i isje­ča­ka iz fil­ma kako bi vas potak­li da si pri­ušti­te odvo­ji­ti 4 i pol sata kako bi se upus­ti­li u zah­tjev­nu avan­tu­ru otkri­va­nja tog iznim­nog mate­ri­ja­la. Budete li ins­pi­ri­ra­ni, možda vas to nave­de i na neku vlas­ti­tu veću ili manju akci­ju u prav­cu zajed­nič­kog boljit­ka. Jer – kažu auto­ri – HUMAN je poziv upu­ćen svi­ma: poziv na raz­miš­lja­nje o smis­lu koji može­mo naći u našim živo­ti­ma, našim izbo­ri­ma i našim naj­dub­ljim uvje­re­nji­ma. Film pri­ka­zu­je tam­nu stra­nu čovje­čans­tva, ali baca svje­tlo i na ono naj­bo­lje u nama, jer svi mi unu­tar sebe ima­mo i jed­no i dru­go. To je poru­ka koju ovaj film poku­ša­va pre­ni­je­ti, da zajed­no  može­mo odgo­vo­ri­ti na iza­zo­ve današ­nji­ce i sutrašnjice.

Od kako je 2005. stvo­rio Zakladu Good Planet, Arthus-Bertrand je poka­zao veli­ku pre­da­nost obra­zo­va­nju za oko­liš i eko-akti­viz­mu. Ta mu je pre­da­nost 2009. pris­kr­bi­la i titu­lu Ambasadora dobre volje Programa za oko­liš Ujedinjenih naro­da. Uz svo­ju zak­la­du i pot­po­ru Zaklade Bettencourt Schueller, uspio je osi­gu­ra­ti uvje­te pre­ma koji­ma ne samo da se ovaj film može bes­plat­no pri­ka­zi­va­ti u kini­ma i na druš­tve­nim mre­ža­ma, već i dije­li­ti huma­ni­tar­nim i nev­la­di­nim orga­ni­za­ci­ja­ma koje mogu orga­ni­zi­ra­ti vlas­ti­te pro­jek­ci­je. U pri­pre­mi je i knji­ga kao i niz dru­gih poprat­nih mate­ri­ja­la, jer cije­li pro­jekt ima naka­nu glo­bal­ne mobi­li­za­ci­je, dopi­ra­nja do što više od nas sedam mili­jar­di, te okup­lja­nja ini­ci­ja­ti­va i resur­sa zajed­ni­ca na podru­čju huma­ni­tar­nih, eko­lo­ških i druš­tve­nih dje­lat­nos­ti, što sve­ukup­no ima poten­ci­jal izras­ta­nja u pra­vi utje­caj­ni druš­tve­ni pokret.

Pogledajte tri dije­la fil­ma HUMAN i isku­si­te što nas to čini Ljudima:

Dio 1 bavi tema­ma lju­ba­vi, žena, rada i siromaštva.

Dio 2 pri­ča o rato­va­nju, opra­šta­nju, homo­sek­su­al­nos­ti, obi­te­lji i živo­tu nakon smrti.

Dio 3 dono­si teme sre­će, obra­zo­va­nja, inva­lid­nos­ti, imi­gra­ci­je, korup­ci­je i smis­la život

Priredila Daniela KNAPIĆ

• Human
• Yann Arthus-Bertrand