Vrlo dojmljiv prvijenac

TV: TREBALO BI PROŠETATI PSA, reda­te­lja Filipa Peruzovića

Prošle godi­ne na fes­ti­va­lu u Puli pri­ka­zan je vrlo zanim­ljiv film “Trebalo bi pro­še­ta­ti psa”, mla­dog reda­te­lja Filipa Peruzovića (rođen 1986), koji je, naža­lost, pro­šao pri­lič­no neza­mi­je­će­no, a veče­ras se pri­ka­zu­je na HTV3 u 20.30.

Radnja se teme­lji na odno­su mla­di­ća (Franjo Dijak), nje­go­ve biv­še dje­voj­ke (Jadranka Đokić) i sta­rog oca (Vlatko Dulić) u tmur­nom ozra­čju gra­da koje­ga nata­pa­ju obil­ne kiše. Mladić se poku­ša­va ponov­no pri­bli­ži­ti biv­šoj dje­voj­ci nakon napras­nog pre­ki­da, isto­dob­no nas­to­ji odr­ža­ti komu­ni­ka­ci­ju s rezig­ni­ra­nim ocem koji upra­vo oče­ku­je nagra­du za život­no dje­lo, dok u poza­di­ni tih nas­to­ja­nja vre­ba straš­na i teško izre­ci­va taj­na. Redatelj tije­kom cije­log fil­ma uspi­je­va odr­ža­ti iznim­no dojm­lji­vu atmo­sfe­ru, naro­či­to zahva­lju­ju­ći vizu­al­nom (izvr­s­na foto­gra­fi­ja Marija Britvića) i zvuč­nom tre­ti­ra­nju kiše, koja slu­ži kao meta­fo­ra emo­ci­onal­nog sta­nja glav­nog lika.

Prvi dio fil­ma je isklju­či­vo u naz­na­ka­ma, kas­ni­je gle­da­telj poči­nje slu­ti­ti što će zade­si­ti juna­ka, ali to ne utje­če zna­čaj­no na opći dojam. Peruzović gra­di fabu­lu zna­lač­kim i paž­lji­vo odmje­re­nim reda­telj­skim pote­zi­ma, liko­vi su fino glu­mač­ki nijan­si­ra­ni, dok cje­li­nom domi­ni­ra osje­ćaj suz­dr­ža­nos­ti i pri­gu­še­nos­ti ispod koje vibri­ra naila­ze­ća tra­ge­di­ja. Iako suvre­me­na hrvat­ska kine­ma­to­gra­fi­ja čes­to nudi fil­mo­ve o tra­gič­nim sud­bi­na­ma, čak i znat­no iskus­ni­ji reda­te­lji čes­to pre­tje­ra­ju s nji­ho­vim pre­uve­li­ča­va­njem, dok Peruzović dis­ci­pli­ni­ra­no odr­ža­va kon­tro­lu. Svakako tre­ba obra­ti­ti pozor­nost na ovaj film, a na nje­go­vog reda­te­lja ubu­du­će valja ite­ka­ko računati.

Elvis Lenić