Hodač po žici

KINO: PUT DO SLAVE, reda­te­lja Roberta Zemeckisa

Sredinom 1970-ih mla­di fran­cu­ski pus­to­lov Philippe Petit pos­tao je svjet­ski sla­van, nakon što je sa surad­ni­ci­ma u kolo­vo­zu 1974. potaj­no raza­peo čelič­nu žicu izme­đu novo­iz­gra­đe­nih tor­nje­va WTC‑a i hodao po njoj otpri­li­ke 45 minuta.

Riječ je o pot­hva­tu koji je izvan sva­ke zdra­vo­ra­zum­ske per­s­pek­ti­ve, ali isto­dob­no i čudes­no priv­la­čan u svo­joj ira­ci­onal­nos­ti, kako bi rekao nje­gov izvo­đač, poput istin­ske poezi­je. O tom je doga­đa­ju bri­tan­ski reda­telj James Marsh napra­vio izvr­stan doku­men­ta­rac „Čovjek na žici“ (Man on Wire, 2008), zna­lač­ki kom­bi­ni­ra­ju­ći izja­ve pro­ta­go­nis­ta, arhiv­ske snim­ke i igra­no­film­ske rekons­truk­ci­je ključ­nih doga­đa­ja, a u doma­ća je kina upra­vo sti­gao igra­ni film iste tema­ti­ke, koji pot­pi­su­je slav­ni ame­rič­ki reda­telj Robert Zemeckis.

U Zemeckisovom „Putu do sla­ve“ (The Walk) dje­lo­mič­no pra­ti­mo Petitovo dje­tinj­stvo i mla­dost, kao i povi­jest nje­go­ve stras­ti pre­ma visi­na­ma i hoda­nju po žici, a naj­ve­ći dio rad­nje posve­ćen je upra­vo samom činu osva­ja­nja praz­ni­ne izme­đu tor­nje­va WTC‑a. Marshov doku­men­ta­rac dojm­lji­vi­ji je u pri­ka­zu neuni­šti­vos­ti ljud­skog duha i tež­nji pre­ska­ka­nju gra­ni­ca, vje­ro­jat­no zbog toga što se mno­gi ele­men­ti podvi­ga više nago­vje­šta­ju nego izrav­no pri­ka­zu­ju, ali ni Zemeckisovo dje­lo kla­sič­ni­je nara­ci­je nije loše izvedeno.

Zemeckis je, oče­ki­va­no, napra­vio film u koje­mu se emo­ci­je pri­ka­zu­ju izrav­ni­je i koji je pri­mam­lji­vi­ji široj publi­ci, ali nije izne­vje­rio i bez­oč­no eks­plo­ati­rao Petitov pot­hvat. Povrh toga, zahva­lju­ju­ći suvre­me­noj teh­ni­ci spe­ci­jal­nih efe­ka­ta i 3D teh­no­lo­gi­ji čak i naj­ve­ći akro­fo­bi mogu isku­si­ti kako je sve to izgle­da­lo iz Petitove perspektive.

Elvis Lenić