Retrospektiva Bojana Šumonje u Klovićevim dvorima

„Postojanost sli­ka­nja (Retrospektiva 1990. – 2015.)“ izlož­ba Bojana Šumonje bit će otvo­re­na u čet­vr­tak, 15. lis­to­pa­da u 19 sati, u zagre­bač­koj gale­ri­ji Klovićevi dvori.

„Bojan Šumonja gene­ra­cij­ski je bli­zak nave­de­nim auto­ri­ma, a izlož­ba Postojanost sli­ka­nja, (Retrospektiva 1990. – 2015.), pred­stav­lja pre­sjek nje­go­va rada u zad­njih dva­de­se­ti­pet godi­na, odnos­no raz­dob­lje od čet­vrt sto­lje­ća inten­ziv­nog sli­kar­skog stva­ra­laš­tva. Premda po naobraz­bi aka­dem­ski kipar (diplo­mi­rao je kipar­stvo na Accademia dell’ Belle Arti u Veneciji 1984. godi­ne) Šumonja se već tije­kom stu­di­ja opre­dje­lju­je za sli­kar­ski poziv, pa će se skul­p­tu­ra u nje­go­vom opu­su pojav­lji­va­ti uglav­nom rijet­ko i spo­ra­dič­no, ski­coz­no ili kao pro­jekt – make­ta. Slično je i s dru­gim medi­ji­ma koji­ma se povre­me­no bavio (ins­ta­la­ci­ja, video, holo­gra­mi), pa prem­da su rezul­ta­ti impre­siv­ni, Šumonju se prvens­tve­no per­ci­pi­ra i tuma­či kao sli­ka­ra, što on cije­lim svo­jim bićem i jest. Možda se u nje­ga sli­kar­ski gen akti­vi­rao tek na Akademiji pod utje­ca­jem bur­nog sli­kar­skog povrat­ka koji se desio upra­vo u gra­du na lagu­na­ma 1980. godi­ne, kada je Bonito Oliva na Biennalu pred­sta­vio sli­ka­re Transavangarde. Ako je Bojan Akademiju upi­sao u vri­je­me kra­ja moder­nis­tič­kog iko­nok­laz­ma, diplo­mi­rao je one godi­ne kada je dru­gi veli­ki tali­jan­ski kri­ti­čar, Maurizio Calvesi na 41. izda­nju iste mani­fes­ta­ci­je, pred­sta­vio sli­ka­re Anakronizma izlož­bom zna­ko­vi­ta nazi­va Arte allo spec­hio (Umjetnost u zrca­lu), u kojem govo­ri o umjet­nos­ti što reflek­ti­ra sebe samu, gle­da­ju­ći u vlas­ti­tu proš­lost te citi­ra­ju­ći i rein­ter­pre­ti­ra­ju­ći remek-dje­la antič­kih, rene­san­s­nih i moder­nih umjetnika.

Nakon umjet­nič­kog for­mi­ra­nja Šumonja u deve­de­se­tim godi­na­ma pro­tek­log sto­lje­ća sta­sa u pot­pu­nos­ti zre­log i iskus­nog umjet­ni­ka nagla­še­ne mani­ris­tič­ke voka­ci­je koji se refe­ri­ra prvens­tve­no na iskus­tva ana­kro­niz­ma, ali i novog nje­mač­kog eks­p­sre­si­oniz­ma uči­niv­ši začu­dan pos­t­mo­der­nis­tič­ki spoj anti­ke, rene­san­se, baro­ka, kla­si­ciz­ma, moder­ne i nove eks­pre­si­je. Ako bi se govo­ri­lo o ime­ni­ma iz povi­jes­ti umjet­nos­ti ili Šumonjinih suvre­me­ni­ka onda su to sva­ka­ko, osim uni­ver­zal­nog poima­nja antič­ke plas­ti­ke, Massacio, Holbein, Velázquez, Ingres, Goya, Blake, Manet i Picasso ili Omar Galliani, Jörg Immendorf, Anselm Kiefer i A.R. Penck.

Doista impo­zant­na lis­ta koja daka­ko nije nasum­ce iza­bra­na pošto nje­ne pro­ta­go­nis­te pove­zu­je sli­čan kon­cept koji je u iko­no­graf­skom smis­lu bazi­ran na enig­mi i mis­ti­ci, a u sli­kar­skom na akcen­ti­ra­nju svje­tla i ton­skom kolo­ri­tu, što je Bojanovom umjet­nič­kom duhu izu­zet­no bli­sko. U rado­vi­ma što sli­je­de sve više do izra­ža­ja dola­zi auto­ro­va razi­gra­na mašta ini­ci­ra­na nje­go­vim inte­re­som za mit­sko i fan­tas­tič­no. Ta pre­poz­nat­lji­va auto­ro­va iko­no­gra­fi­ja sada je obo­ga­će­na s vid­lji­vim bilje­zi­ma suvre­me­ne pop kul­tu­re, prvens­tve­no stri­pa i fil­ma, ali i sli­kar­stva Francisca Goye i Williama Blakea. Onirični ele­men­ti grad­be­ni su i pre­poz­nat­lji­vi dio Šumonjina sli­kar­stva, te ne čudi da u skla­du s ana­kro­nis­tič­kim pro­miš­lja­njem pose­že za Blakeom i Goyom. U sli­ka­ma nas­ta­lim deve­de­se­tih godi­na do punog izra­ža­ja dola­zi pos­t­mo­der­nis­tič­ka Šumonjina voka­ci­ja koju ostva­ru­je smi­onim i bez­o­braz­no hra­bim spa­ja­njem raz­li­či­tih povi­jes­nih remi­nis­cen­ci­ja, tra­di­ci­je i suvre­me­nos­ti, a sve to vje­što i s lako­ćom obla­či pla­štom mito­lo­ških snoviđenja.

Krajem 2000. godi­na Šumonja zapo­či­nje svoj, do sada, naj­poz­na­ti­ji cik­lus Ovce. Velike kom­po­zi­ci­je pri­ka­zu­ju sta­da ova­ca koje stis­nu­te u pej­za­žu, među­sob­no ispre­ple­te­ne poka­zu­ju svo­ju nemoć i lako­vje­rje. Poznat kao autor koji se u svom dosa­daš­njem opu­su nije oba­zi­rao na poli­tič­ke i soci­olo­ške ana­li­ze u ovom cik­lu­su meta­fo­rič­ki pro­go­va­ra i o tome. Slično će biti i s nje­go­vim video i holo­gram­skim rado­vi­ma, te naj­no­vi­jim sli­ka­ma koje pri­ka­zu­ju nebri­gu i zlos­tav­lja­nje dje­ce te usam­lje­ne indi­vi­du­al­ce koji nad­ljud­skim napo­ri­ma žele sav­la­da­ti naiz­gled nepre­mos­ti­ve pre­pre­ke koje im pos­tav­lja­ju zako­ni i pona­ša­nje druš­tva u kojem žive. Ne napu­šta­ju­ći svoj rafi­ni­ra­ni sli­kar­ski izraz, Šumonja sada nena­met­lji­vo pro­go­va­ra o našem vre­me­nu u kojem je sva­ka indi­vi­du­al­nost pos­ta­la nepo­želj­nom jer pri­mar­ni je cilj izjed­na­či­ti jedin­ke i pre­tvo­ri­ti ih u pos­luš­no sta­do koje će u sva­kom deta­lju svog živo­ta ovis­ti od milos­ti kor­po­ra­cij­skih ili držav­nih vlas­ti“, navo­di se u tek­s­tu kus­to­sa izlož­be Mladena Lučića.

Bojan Šumonja rođen je 29.10.1960. godi­ne u Puli, gdje je i zavr­šio sred­nju umjet­nič­ku ško­lu. Likovnu aka­de­mi­ju upi­su­je u Veneciji, (Accademia di bel­le arti di Venezia) gdje je diplo­mi­rao na odje­lu skul­p­tu­re, u kla­si prof. Tramontina 1984. godi­ne. Od 1985. do 1987. godi­ne bora­vi u Milanu, gdje uči gra­fi­ku dubo­kog tiska, te radi dizaj­ne inte­ri­je­ra, bave­ći se isto­vre­me­no skul­p­tu­rom i sli­kar­stvom. U to vri­je­me ima i svo­ju prvu, u jav­nos­ti i u kri­ti­ke vrlo zapa­že­nu samos­tal­nu izlož­bu u milan­skoj gale­ri­ji ALEPH. Vraća se u Pulu 1987., gdje zajed­no sa neko­li­ko surad­ni­ka osni­va HDLU Istre, te Multimedijalni cen­tar Fort Bourguignon. Bavi se orga­ni­zi­ra­njem izlož­bi, kon­ce­ra­ta, pred­sta­va, hap­pe­nin­ga, sce­no­gra­fi­jom itd. 1990. godi­ne sa Đaninom Božićem osni­va nefor­mal­nu art gru­pu pod nazi­vom ARTSI a isto­vre­me­no je i član rock gru­pe Francija Blaškovića, Gori ussi Winetou s kojom sni­ma neko­li­ko plo­ča i nas­tu­pa na broj­nim kon­cer­ti­ma. Devedesete godi­ne pro­vo­di u Hrvatskoj i u ino­zem­s­tvu, izla­žu­ći na broj­nim samos­tal­nim i skup­nim izlož­ba­ma (Italija, Njemačka, Švicarska, Francuska, Portugal… ). Krajem deve­de­se­tih zapo­či­nje surad­nju s Brankom Sušcem i kaza­liš­nom sku­pi­nom DR INAT s kojom radi na neko­li­ko pro­je­ka­ta, (Ružičasti sno­vi, 2000., Rubikov bunar, 2001. …). S gru­pom surad­ni­ka (Gradska radi­oni­ca iz Pule) radi na res­tu­ra­ci­ji, rekons­truk­ci­ji i kon­zer­va­ci­ji zid­nih osli­ka na opa­tij­skim vila­ma Angiolini i Gorovo, a pro­jek­ti­ra i reali­zi­ra niz inte­ri­je­ra. U surad­nji s FABRIKOM sudje­lu­je na izra­di idej­nih rje­še­nja inte­ri­je­ra pos­lov­ni­ca Hrvatske turis­tič­ke zajed­ni­ce u Europi. Bavi se i gra­fič­kim desig­nom, osli­ka­va­njem tek­s­ti­la, 3 D vizu­ali­za­ci­ja­ma i gra­fi­kom. Sudionik je broj­nih likov­nih kolo­ni­ja u Hrvatskoj i u ino­zem­s­tvu. Dosada je izla­gao na pre­ko 200 skup­nih i 90 samos­tal­nih izlož­bi u zem­lji i ino­zem­s­tvu, a pred­stav­ljao je Hrvatsku na mno­gim ugled­nim likov­nim mani­fes­ta­ci­ja­ma u svi­je­tu. Dobitnik je više nagra­da za svoj rad.

Njegovi se rado­vi nala­ze u mno­gim pri­vat­nim i jav­nim zbir­ka­ma izme­đu osta­log u Modernoj gale­ri­ji, Zagreb; Muzeju moder­ne i suvre­me­ne umjet­nos­ti, Rijeka, Muzeju suvre­me­ne umjet­nos­ti Istre, Pula, Zavičajnom muze­ju Grada Rovinja, Obalnim gale­ri­ja­ma Piran… 2007. godi­ne u izda­nju HDLU Istre tiska­na mu je mono­gra­fi­ja za koju je tekst napi­sao Igor Zidić. Trenutno je član vije­ća za likov­nu umjet­nost pri Ministarstvu kul­tu­re RH. Jedan je od auto­ra Istarske kul­tur­ne stra­te­gi­je. 2013. zajed­no sa Robertom Paulettom i Teom Bičić osni­va umjet­nič­ku orga­ni­za­ci­ju ROBOT i gale­ri­ju Poola u Puli.

Izvor

• Bojan Šumonja
• GALERIJA KLOVIĆEVI DVORI