Metafilmski teheranski taksist

KINO: TAKSI, reda­te­lja Jafara Panahija

Za raz­li­ku od nasil­nog i bru­tal­nog Scorseseovog tak­sis­ta (Robert De Niro), vozač tak­si­ja u novom fil­mu Jafara Panahija (glu­mi ga reda­telj osob­no) neuobi­ča­je­no je smi­ren i pris­to­jan čovjek.

No, to ne zna­či da je ujed­no i bez­o­pa­san za iran­ski režim, budu­ći da se reda­telj već godi­na­ma nala­zi u kuć­nom pri­tvo­ru s namet­nu­tom zabra­nom puto­va­nja u ino­zem­s­tvo, istu­pa­nja u medi­ji­ma i, narav­no, sni­ma­nja fil­mo­va. Srećom, ovu pos­ljed­nju zabra­nu Panahi je već dva­put uspio pre­kr­ši­ti, pri­je neko­li­ko godi­na dobio je u Berlinu Srebrnog med­vje­da za naj­bo­lji sce­na­rij (Zatvorena zavje­sa), a ove godi­ne i Zlatnog med­vje­da za gore spo­me­nu­ti film “Taksi”.

Panahi u “Taksiju” krsta­ri tehe­ran­skim uli­ca­ma i pre­vo­zi raz­no­li­ke put­ni­ke: sit­ne kri­mi­nal­ce, dile­re ile­gal­nih film­skih kopi­ja, praz­no­vjer­ne žene te vlas­ti­tu odvjet­ni­cu i neća­ki­nju koja želi pos­ta­ti film­ske reda­te­lji­ca. Pritom je u pri­ču uba­cio meta­film­ske i auto­re­fe­ren­ci­jal­ne ele­men­te, budu­ći da ga put­ni­ci pre­poz­na­ju kao ugled­nog film­skog reda­te­lja i tra­že od nje­ga savje­te za uspjeh ili dru­ge sit­ne ustupke.

Naravno, sve smo to već vidje­li u fil­mo­vi­ma istak­nu­tih suvre­me­nih iran­skih reda­te­lja (Kiarostami, Majidi), ali ne može se pore­ći Majidijev reda­telj­ski šarm i umi­je­će u vođe­nju iznim­no jed­nos­tav­ne pri­če. Žiriji veli­kih fes­ti­va­la uobi­ča­je­no hono­ri­ra­ju poli­tič­ki akti­vi­zam i bor­bu za ljud­ska pra­va pa je i “Taksi” nedvoj­be­no pro­fi­ti­rao na bun­tov­nič­koj biogra­fi­ji svo­je­ga tvor­ca. No, ujed­no je riječ o vrlo dobrom fil­mu koji zas­lu­žu­je res­pekt zbog nara­tiv­ne lako­će i opti­mis­tič­nog ugo­đa­ja, una­toč neza­vid­noj situ­aci­ji u kojoj se reda­telj nalazi.

Elvis Lenić