Šokovi s pokrićem

 PORTRET REDATELJA: GASPAR NOĖ

Nakon niza krat­ko­me­traž­nih fil­mo­va, fran­cu­sko-argen­tin­ski reda­telj Gaspar Noé (rođen 1963. u Buenos Airesu) reži­rao je kra­jem 1990-ih dugo­me­traž­ni prvi­je­nac “Sam pro­tiv svih” (Seul con­tre tous), u koje­mu mesar (Philippe Nahon) nakon ods­lu­že­ne zatvor­ske kaz­ne poku­ša­va zapo­če­ti novi život u provinciji.

No, trud­na lju­bav­ni­ca odbi­je mu posu­di­ti novac za otva­ra­nje mes­ni­ce i optu­ži ga za pre­ljub, zbog čega je pre­mla­ti, nada­ju­ći se da će poba­ci­ti nji­ho­vo dije­te, i bje­ži u Pariz kod poz­na­ni­ka kri­mi­na­la­ca. Gledateljima koji nisu sklo­ni Noéovom radu vje­ro­jat­no će biti odboj­na ovak­va sklo­nost nasil­nim i šokant­nim pri­zo­ri­ma te mrač­nim liko­vi­ma (naci­zam, incest, mizan­tro­pi­ja), ali “Sam pro­tiv svih” tek je bla­ga naz­na­ka ono­ga što je u nje­go­vom kas­ni­jem radu uslijedilo.

U iznim­no šokant­nom fil­mu “Nepovratno” (Ireversible) Vincent Cassel poku­ša­va pro­na­ći sadis­ta koji je silo­vao i zvjer­ski pre­mla­tio nje­go­vu dje­voj­ku (Monica Bellucci), a pri­tom ova naiz­gled jed­nos­tav­na pri­ča o osve­ti dobi­va na teži­ni upra­vo nači­nom izla­ga­nja una­trag. Film poči­nje okrut­nom sce­nom raz­bi­ja­nja gla­ve u bizar­nom noć­nom klu­bu, nas­tav­lja se iznim­no bru­tal­nim silo­va­njem i zavr­ša­va izmje­na­ma njež­nos­ti izme­đu zaljub­lje­nih supruž­ni­ka, ali osje­ća­ji pobu­đe­ni kod gle­da­te­lja uop­će nisu u skla­du s onim što tre­nut­no gle­da na ekra­nu. Upravo zavr­š­ni kadro­vi ostav­lja­ju nevje­ro­jat­no mučan i jezo­vit dojam, muč­ni­ji od izrav­nih pri­zo­ra bes­ti­jal­nog nasilja.

Noéova sklo­nost iza­zi­va­nju tra­uma kod gle­da­te­lja i pomi­ca­nju gra­ni­ca uoč­lji­va je i u nje­go­vim novi­jim fil­mo­vi­ma “Ulaz u ništa­vi­lo” (Enter the Void) i “Ljubav” (Love). Radnja “Ulaza u ništa­vi­lo” odvi­ja se u Tokiju i podi­je­lje­na je na tri dije­la. U prvom dije­lu pra­ti­mo rutin­ski dan dile­ra dro­ge do nje­go­ve pogi­bi­je, dru­gi dio bavi se doga­đa­ji­ma iz nedav­ne proš­los­ti koji su pret­ho­di­li tra­ge­di­ji, a tre­ći dio dile­ro­vim duhom koji je napus­tio tije­lo nakon uboj­stva. U “Ljubavi” pra­ti­mo pat­nje glav­nog juna­ka za biv­šom dje­voj­kom kojoj se izgu­bio trag, a sje­ća­nja na nji­hov vatre­ni odnos vizu­ali­zi­ra­na su u 3D teh­ni­ci s eks­pli­cit­nim sek­su­al­nim (por­no­graf­skim) prizorima.

U cije­lom Noéovom opu­su domi­ni­ra sklo­nost uzne­mi­ra­va­nju gle­da­te­lja i pro­vo­ka­ci­ji, što može biti vrlo opas­no i kre­ativ­no pogub­no, naro­či­to ako su tak­vi pos­tup­ci sami sebi svr­ha. Pritom Noé vlas­ti­te temat­ske pre­oku­pa­ci­je raz­ra­đu­je dos­ljed­nim i pre­poz­nat­lji­vim reda­telj­skim sti­lom (nara­ci­ja una­trag, izmje­na per­s­pek­ti­va), zbog čega su doj­mo­vi o nje­go­vom radu uglav­nom podi­je­lje­ni, ali rijet­ki će ga doži­vje­ti kao izvje­šta­če­nog kva­zi­umjet­ni­ka. Njegov temat­ski i stil­ski pris­tup ostav­lja dojam svje­to­na­zor­no čvr­stog auto­ra, koji dois­ta vje­ru­je u svo­je nasil­ne, šokant­ne i bizar­ne svjetove.

Elvis Lenić