Izložba Gorana Škofića ‘The interruptions (Prekidi)’ u MSUI

Otvorenje izlož­be Gorana Škofića “The inter­rup­ti­ons” bit će odr­ža­no u petak, 11. pro­sin­ca, u 19 sati, u MSUI/MACI. Izložba će biti otvo­re­na do 10.01.2016. godi­ne, a moći će se pogle­da­ti sva­kim danom, osim pone­djelj­kom i blag­da­nom, od 10 do 19 sati.

Na izlož­bi će biti zas­tup­lje­no sedam video rado­va, nas­ta­lih od 2013. – 2015. godi­ne koji se mogu sagle­da­ti i kao jedins­tve­ni video ambijent.

Izložba je reali­zi­ra­na uz podr­šku Upravnog odje­la za kul­tu­ru Istarske župa­ni­je, Ministarstva kul­tu­re Republike Hrvatske i Grada Pule.

Kustos izlož­be: Mladen Lučić, muzej­ski savjet­nik MSUI/MACI.

Iz tek­s­ta Mladena Lučića:
Goran Škofić, jedan od naj­z­naz­na­čaj­ni­jih hrvat­skih umjet­ni­ka novih medi­ja, na likov­noj se sce­ni poja­vio pri­je peta­nes­tak godi­na još kao stu­dent split­ske umjet­nič­ke ake­de­mi­je, zapa­že­nim eks­pe­ri­men­tal­no – ani­mi­ra­nim fil­mom Kuća luta­ka (2001). Škofić je rođe­ni Porečan, Istrijan, a iako je dav­no fizič­ki napus­tio Istru, s njom još uvi­jek dubo­ko pove­zan, ali nika­ko ne zavi­čaj­no ili tra­di­ci­onal­no, već po spe­ci­fič­noj likov­noj i estet­skoj voka­ci­ji svoj­stve­noj umej­t­ni­ci­ma koji bora­ve i stva­ra­ju na tom polu­oto­ku. Škofić evi­dent­no pri­pa­da kru­gu naj­e­mi­nent­ni­jih hrvat­skih vizu­al­nih stva­ra­la­ca koji se bave umjet­noš­ću novih medi­ja, for­mi­ra­nih upra­vo u Istri (Silvo Šarić, Tomislav Brajnović, Matija Debeljuh, Dragana Sapanjoš, Davor Sanvincenti…), a koji su na čelu s Alenom Floričićem utr­li novi put hrvat­skom videu i pos­ta­vi­li ga na vrh sve­ukup­ne hrvat­ske umjet­nič­ke pro­duk­ci­je, kao što su i impo­zant­ne rezul­ta­te ostva­ri­li i izvan domovine.
Glavni pro­ta­go­nist video rado­va Gorana Škofića sam je nji­hov tvo­rac, dak­le autor pona­osob. Koristeći sebe kao model umjet­nik je pot­pu­no slo­bo­dan u inter­pe­ren­ta­ci­ji tog lika pošto on pod­no­si sva­ku vrst mani­pu­la­ci­je, te ga bez ikak­vih moral­nih dvoj­bi može uči­ni­ti smi­ješ­nim, lako­vjer­nim ili jed­nos­tav­no ga doves­ti do apsur­da, čemu Goran naj­češ­će i teži. Potenciranjem tak­ve per­so­nal­nos­ti, gdje lik umjet­ni­ka – auto­ra pos­ta­je glav­nom iko­no­graf­skom temom vlas­ti­tih video rado­va, Škofić per­ma­nent­no i meta­fo­rič­no ispi­tu­je polo­žaj umjet­ni­ka i indi­vi­du­al­no osvje­šte­nog poje­din­ca u suvre­me­nom druš­tvu, poten­ci­ra per­so­nal­ni govor, teži odre­đe­noj intros­pek­ci­ji, ali u sve­mu tome dos­ljed­no pro­vo­di i sebi svoj­stve­ni reduk­ci­oni­zam. Taj reduk­ci­oni­zam mani­fes­ti­ra se pri­je sve­ga u mini­ma­lis­tič­ki pro­ve­de­noj nara­tiv­noj struk­tu­ri auto­ro­vih rado­va, koji su goto­vo bez iznim­ke snim­lje­ni u jed­nom kadru, s jed­nim likom (sam autor), bez mizan­s­ce­ne i sce­no­gra­fi­je, a pone­ki­ma je uki­nu­ta i sva­ka naz­na­ka poza­di­ne kao i boja (cik­lus Bijelo). Pokreti su tako­đer ogra­ni­če­ni na osnov­ne kret­nje koji­ma umjet­nik izvo­di rad­nju, a takav mini­ma­lis­tič­ki prin­cip zadr­ža­va i u briž­no pro­ve­de­noj pos­t­pro­duk­ci­ji svo­jih rado­va.  Međutim tu se goto­vo u pra­vi­lu pojav­lju­je dru­go Škofićevo svoj­stvo, a to je mul­ti­pli­ka­ci­ja. Svoj će lik u mon­ta­ži autor barem udvos­tu­či­ti, a češ­će i višes­tru­ko umno­ži­ti, kako bi kadrom pro­la­zi­lo dvo­je ili više liko­va koji uspos­tav­lja­ju odre­đe­ni dija­log, ali time niti u jed­nom tre­nut­ku ne ugro­ža­va­ju auto­ro­ve reduk­ci­onis­tič­ke i mini­ma­lis­tič­ke prin­ci­pe. Postupak mul­ti­pli­ka­ci­je karak­te­ris­ti­čan je za Goranov umjet­nič­ki izraz jed­na­ko kao i auto­re­fe­ren­ci­jal­nost kojom autor kroz svoj lik, naj­češ­će iro­nič­no pozi­ci­oni­ran, pos­tav­lja pro­blem­sku sušti­nu rad­nje gdje goto­vo nemu­što iska­zu­je svo­ju nemoć uzro­ko­va­nu vanj­skim sil­ni­ca­ma bru­tal­ne sva­kod­nev­ni­ce,  te zapa­da u niz apsurd­nih situ­aci­ja iz kojih nema izla­za. To poten­ci­ra upo­tre­bom ani­ma­ci­je i zvu­ka u pos­t­pro­duk­cij­skoj obra­di kojom će, koris­te­ći trza­je, odnos­no ispre­ki­da­nu sli­ku, kao i kom­pju­tor­ski modi­fi­ci­ran scrat­ch zvuk, akcen­ti­ra­ti apsurd­nost, ali ujed­no će sa već rani­je spo­me­nu­tom praz­ni­nom kadra evo­ci­ra­ti pro­tek­la vre­me­na, odnos­no vra­ti­ti se u počet­ke kine­ma­to­gra­fi­je.  Takvo zazi­va­nje proš­los­ti evi­dent­no je nos­tal­gič­ni čin za vre­me­ni­ma kada je ide­ja i nje­na pro­ved­ba bila mno­go važ­ni­ja od teh­ni­ke kojom je reali­zi­ra­na, što danas u mno­gih auto­ra nije slu­čaj. Škofić je dois­ta jedan od rijet­kih umjet­ni­ka koji teh­no­lo­gi­ju uti­li­tar­no koris­ti za kon­sek­vent­nu pro­ved­bu svo­je jas­ne umjet­nič­ke ide­je, zahva­lju­ju­ći i tome što apso­lut­no vla­da zako­ni­tos­ti­ma medi­ja koji­ma se slu­ži. On to pot­vr­đu­je u svim seg­men­ti­ma izved­be svog rada, od izbo­ra kadra, pre­ciz­nog i raci­onal­nog sni­ma­nja, pro­miš­lje­ne i svr­si­hod­ne mon­ta­že do pos­tav­lja­nja final­nog pro­izvo­da u izlož­be­ni pros­tor. Naravno da Škofić ite­ka­ko pro­miš­lja pros­tor u kojem izla­že te da paž­lji­vo iza­bi­re kuto­ve, zido­ve, visi­nu, deta­lje arhi­tek­tu­re, kao i svi­je­tlo (tamu) gdje će pro­ji­ci­ra­ti rad. Međutim, on nika­ko ne inzis­ti­ra da pro­ji­ci­ra­ni rad zav­la­da pros­to­rom, već teži da on bude nje­gov goto­vo inte­gral­ni dio, živa sli­ka koja poten­ci­ra, a nika­ko ne negi­ra zada­ni pros­tor. Škofić tako­đer inzis­ti­ra i na vrhun­skoj kva­li­te­ti same pro­jek­ci­je, odnos­no tra­ži iden­tič­nu teh­ni­ku pro­jek­ci­je onoj u kojoj je rad i reali­zi­ran, što jas­no govo­ri koli­ko bri­ne o svim mani­fes­ta­ci­ama svog umjet­nič­kog čina.  Svaki pros­tor ima svo­je spe­ci­fič­nos­ti a konač­ni izgled Škofićevog rada ite­ka­ko je ovi­san o ambi­jen­tu, ne samo zbog nje­go­ve estet­ske i per­s­pek­tiv­ne pri­la­god­be, već i zbog pra­vil­nog sagle­da­va­nja soci­jal­nog kon­tek­s­ta koji sva­ki nje­gov rad posje­du­je, kao i zbog inte­rak­ci­je s gle­da­telj­ma na čemu Škofić inzis­ti­ra. Stoga niti jedan nje­gov izlo­že­ni rad nije isti jer dopu­šta da ga zada­ni izlož­be­ni pros­tor konač­no defi­ni­ra. U biti, Goranovi video rado­vi toli­ko su zanjim­lji­vi i intri­gant­ni, ne samo po svo­joj bes­pri­je­kor­noj izved­bi i meta­fo­rič­kim druš­tve­nim kono­ta­ci­ja­ma koje ema­ni­ra­ju, već jer u sebi subli­mi­ra­ju kla­sič­ni video rad, video per­for­mans i video ambi­jent, a posje­du­ju i karak­te­ris­ti­ke site spe­ci­fic objec­ta, kao što i nikad nisu dovr­še­ni već pred­stav­lja­ju per­ma­nent­ni work in progress.

Životopis auto­ra:
Goran Škofić rođen je 1979. u Puli, gdje je zavr­šio Srednju umjet­nič­ku ško­lu, u kla­si prof. Ivana Obrovca 1998. Naredne godi­ne upi­sao je Umjetničku aka­de­mi­ju u Splitu (odsjek Film i Video) gdje je 2005. godi­ne diplo­mi­rao u kla­si prof. Dana Okija. Škofićevi rado­vi uklju­ču­ju foto i video kola­že, video per­for­man­se, film i zvuk, pros­tor­ne ins­ta­la­ci­je. U svo­jim rado­vi­ma istra­žu­je i pro­ble­ma­ti­zi­ra pozi­ci­ju poje­din­ca unu­tra raz­nih soci­jal­nih i druš­tve­nih sfe­ra suvre­me­nog živo­ta. Do sada je izla­gao na dva­de­se­ti­dvi­je (22)  samos­tal­ne, te na sto­ti­njak skup­nih izlož­bi u zem­lji i ino­zem­s­tvu.  Sudjelovao je na među­na­rod­nim fes­ti­va­li­ma i bije­na­li­ma, te odr­žao broj­ne pro­jek­ci­je, pre­zen­ta­ci­je i pre­da­va­nja.  Boravio je na pet rezi­den­cjal­nih pro­gra­ma (New York, SAD;  Antwerpen, Belgija; Sao Paulo, Brazil, Nantes-Carquefou, Francuska i Scuol, Švicarska). Za svoj je rad do sada nagra­đen sa tri­na­est pres­tiž­nih nagrada.

Izvor

• Goran Škofić
• izložba "The interruptions"
• MSUI/MASCI