Premijera „Memoara slomljenog uma“ u Pulskoj filmskoj tvornici

15.01.2016.

U sklo­pu Klubodroma Pulske film­ske tvor­ni­ce u čet­vr­tak 14. siječ­nja, pre­mi­jer­no je pri­ka­zan film pul­skog reda­te­lja Danila – Lole Ilića „Memoari slom­lje­nog uma“. Ilić je diplo­mi­rao na Odsjeku za film i TV mon­ta­žu Umjetničke aka­de­mi­je u Beogradu, pod men­tor­stvom Andrije Zafranovića, te magis­tri­rao film­sku reži­ju na Ohio University’s School Of Film. Njegov magis­tar­ski rad, dugo­me­traž­ni film “Distortion“ nagra­đen je na Accolade Competition u Lioli, California. S Markom Jovanovićem sni­mio je doku­men­tar­ni film “Prašina sva­kod­nev­nog živo­ta” o lju­di­ma iz pul­skog DC‑a Rojc, a lani je reali­zi­rao i doku­men­ta­rac “Pula je i moj grad”, o isto­ime­noj izlož­bi foto­gra­fi­ja Alojza Orela.

lola2

“Memoari slom­lje­nog uma” prvi su Ilićev igra­ni film. Svjetska pre­mi­je­ra ovog urat­ka dogo­di­la se na 43. beograd­skom FESTU, ugled­nom među­na­rod­nom fes­ti­va­lu koji je kroz više od četi­ri deset­lje­ća ugos­tio više od četi­ri mili­ju­na gle­da­te­lja i na kojem je pri­ka­za­no bli­zu 4000 fil­mo­va. „Memoari“ su, kao hrvat­ski pred­stav­nik, pri­ka­za­ni u selek­ci­ji nisko­bu­džet­nog fil­ma nazva­noj Microwave. Ovaj inti­mis­tič­ki, ili – kako su ga neki svr­sta­li- „ese­jis­tič­ki“ art film, pro­miš­lja odnos čovje­ka i druš­tva i vri­je­me u kojem živi­mo.  Različite, čes­to opreč­ne, reak­ci­je publi­ke u jed­no­me su isto­vjet­ne- u pohva­li podu­zet­nos­ti auto­ra. Naime, kako je objas­nio nakon pul­ske pre­mi­je­re, riječ je o urat­ku nas­ta­lom dos­lov­no bez sred­sta­va, kao aktiv­ni odgo­vor na frus­tra­ci­ju dugo­traj­nim i napor­nim „redov­nim“ pro­ce­si­ma pro­duk­ci­je fil­mo­va, gdje se ide­je šalju na raz­ne natje­ča­je i zna se čeka­ti i godi­na­ma od pri­bav­lja­nja sred­stva do same reali­za­ci­je fil­ma. Ilić se odlu­čio za geril­sku akci­ju sni­ma­nja vlas­ti­tog fil­ma u uvje­ti­ma i s resur­si­ma koji su mu bili dos­tup­ni. Na raz­nim pul­skim loka­ci­ja­ma, te u jed­noj vož­nji vla­kom do Buzeta i natrag, sni­ma­lo se ukup­no oko mje­sec i pol, ali zapra­vo u sve­ga 12 dana viken­da, kad su se uspje­le pok­lo­pi­ti okol­nos­ti svih uklju­če­nih i inter­va­li izme­đu nji­ho­vih redov­nih oba­ve­za. Osim reži­je, sni­ma­telj­skog (malom ama­ter­skom kame­rom) i mon­ta­žer­skog pos­la Ilić pot­pi­su­je i sce­na­rij. Pojavljuje se i u ulo­zi nara­to­ra i muškog gla­sa u dija­lo­gu s izvr­s­nom Nives Galić (iz pul­skog Teatra Nemerik) jedi­nom glu­mi­com, koja je u kadru goto­vo cije­lo tra­ja­nje fil­ma. Glazbu pot­pi­su­je bri­tan­ski autor Kevin MacLeod, dok je za pro­duk­ci­ju, kos­ti­me i foto­gra­fi­ju bila zadu­že­na Ilićeva dje­voj­ka Anna Gaspoti. Filmska obra­zo­va­nost auto­ra vid­lji­va je iz sva­kog kadra. Iako kraj­nje izre­du­ci­ran, rek­lo bi se japan­ski čist, s mnoš­tvom krup­nih kadro­va koji se osla­nja­ju na glu­mi­či­nu umješ­nost eks­pre­si­je, film je vizu­al­no bogat, s decent­nim osje­ća­jem za deta­lje i emo­tiv­ni naboj, a u raz­go­vo­ru s publi­kom nakon pro­jek­ci­je jed­no od pita­nja osvr­nu­lo se i na ras­vje­tu, koja je bes­pri­je­kor­na iako je u pot­pu­nos­ti izbjeg­nu­ta umjet­na rasvjeta.

lola1

Tko si? Utječe li na tebe druš­tvo ili je sve u tvo­joj gla­vi? Koliko je poje­di­nac sam odgo­vo­ran za sta­nja u koji­ma se nala­zi, a koli­ko tek pijun u igri šaha s vlas­ti­tim živo­tom, gube­ći u konač­ni­ci bit­ke i kra­lja (um) i kra­lji­cu (srce)? Koliko auten­tič­no živi­mo, ostva­ru­je­mo li svo­je sno­ve ili tek meha­nič­ki ponav­lja­mo ono što svi­jet od nas oče­ku­je? Koje bi tre­ba­lo biti isprav­no dje­lo­va­nje – druš­tve­ni anga­žman ili frus­tri­ra­ni bijeg u osa­mu? Možemo li, time što nas­to­ji­mo na vlas­ti­tom usa­vr­ša­va­nju, indi­rek­t­no pobolj­ša­va­ti i svi­jet u kojem su-dje­lu­je­mo? Uspijevamo li se uop­će, u sva­kod­nev­noj str­ci i jur­nja­vi, zaus­ta­vi­ti i pos­ta­vi­ti si ta i slič­na pita­nja? To su samo neke od dile­ma koje u svom unu­tar­njem dija­lo­gu pres­li­ka­nom na film­sko plat­no pos­tav­lja Ilić. Najzanimljivija reak­ci­ja, a ujed­no i velik kom­pli­ment, pri­čao je nakon fil­ma, bila je pos­ta­ri­ja gos­po­đa koja mu je dan nakon beograd­ske pre­mi­je­re priš­la i povje­ri­la kako je odgle­dav­ši fil­ma dugo pla­ka­la. Naime, nedav­no je nakon dugo­go­diš­njeg bra­ka obu­do­vje­la i film joj je uka­zao na bol­nu isti­nu kako ona sa svo­jim supru­gom nika­da nije vodi­la slič­ne raz­go­vo­re, pro­pi­ti­va­la nji­hov zajed­nič­ki život, pa tako ni nakon nje­go­ve smr­ti nije sigur­na je li on za živo­ta uspio ispu­ni­ti sva svo­ja hti­je­nja i nadanja.

Naslovni „Slomljeni um“ odno­si se na stal­ne bit­ke i sla­ma­nja koje svi sva­kod­nev­no vodi­mo unu­tar sebe. Nives Galić, u ulo­zi unu­tar­njeg sugo­vor­ni­ka, „žen­skog prin­ci­pa“, „razu­ma“, ili tek neutral­nog unu­tar­njeg komen­ta­to­ra koji poti­če um na samo-pro­pi­ti­va­nje, decent­nom je glu­mom uspje­la u teškom zadat­ku zadr­ža­va­nja paž­nje publi­ke svo­jom poja­vom koja domi­ni­ra kroz svih 70 minu­ta fil­ma. Pri kra­ju, izras­la je u silu utje­he i pomi­re­nja, nagla­ša­va­ju­ći „ja sam odu­vi­jek u tebi, samo si me dugo odbi­jao čuti.“

lola3

Ovo je film kojem nije sta­lo do podi­la­že­nja publi­ci, zaklju­čio je Ilić, već nešto čime sam htio reći: „Evo, ovo sam ja, to su moja raz­miš­lja­nja i osje­ća­ji pre­ma svi­je­tu, to što sam htio reći i ura­di­ti pred­sta­vio sam u ovom fil­mu, uzmi­te ili osta­vi­te – kako će na vas utje­ca­ti, hoće li vas potak­nu­ti na slič­na raz­miš­lja­nja ili tek na napu­šta­nje kino-sale, to dalje nije moja briga.“

Filmu sada pred­sto­je pred­stav­lja­nja na raz­nim fes­ti­va­li­ma, od kojih je prvi u Bruxellesu, a Ilić u pri­pre­mi ima i više zanim­lji­vih novih pro­je­ka­ta, među koji­ma omni­bus o Puli, u surad­nji s još tri kole­ge reda­te­lja, te doku­men­tar­ni film o ranim godi­na­ma vod­njan­skog ban­da „Gustaph i nje­go­vi dobry duho­vi“ iz kojeg je izras­tao danas jedan od istar­skih glaz­be­nih bran­do­va, „Gustafi“.

Klubodrom Puske flm­ske tvor­ni­ce nas­tav­lja se u čet­vr­tak 21. siječ­nja pro­jek­ci­jom fil­ma po oda­bi­ru čla­na Kluba Aleksandra Jovanovića, dra­mom „Ledeni komet“ (1973.) Johna Frankenheimera snim­lje­nom po isto­ime­noj dra­mi Eugenea O’Neilla, te 28. siječ­nja „Kricima i šapu­ta­nji­ma“ kul­t­nog Ingmara Bergmana.

Tekst Daniela KNAPIĆ

Fotografije Davor VUKOVIĆ i Ivana-Nataša TURKOVIĆ