Bijele večeri – „Babettina gozba“ u Pulskoj filmskoj tvornici

Književno-film­ske Bijele veče­ri Kluba Pulske film­ske tvor­ni­ce nas­tav­lja­ju s pro­gra­mom u čet­vr­tak 4. velja­če u 19 sati s pro­jek­ci­jom „Babettine goz­be“ (Babettes gæs­te­bud, 1987.) reda­te­lja Gabriela Axela snim­lje­nog po isto­ime­noj nove­li Karen Blixen (pra­vim ime­nom Isak Dinesen) iz 1950. godine.

„Babettina goz­ba“ smje­šte­na je izo­li­ra­nom nor­ve­škom gra­di­ću Berlevågu, u obi­telj­skoj kući pokoj­nog pas­to­ra, osni­va­ča stro­ge crk­ve­ne sek­te koja pro­po­vi­je­da odri­ca­nje od zemalj­skih zado­volj­sta­va. U kući žive nje­go­ve kće­ri, Martine i Philippa, i nji­ho­va fran­cu­ska slu­žav­ka Babette koja osva­ja srca svo­jih pos­lo­dav­ki jed­nos­tav­nim i ukus­nim jeli­ma. Nakon što Babette dobi­va glav­ni zgo­di­tak na fran­cu­skoj Državnoj lutri­ji koju nije nika­da pres­ta­la upla­ći­va­ti ses­tre se pres­tra­še da će ih slu­žav­ka napus­ti­ti i vra­ti­ti se u domo­vi­nu, no ona ih izne­na­đu­je neo­bič­nom goz­bom pri­go­dom sto­te obljet­ni­ce pas­to­ro­va rođenja.

Novela „Babettina goz­ba“ prvi put je objav­lje­na 1950. u ame­rič­kom žen­skom maga­zi­nu „Ladies’ Home Journal“, no auto­ri­ca je široj publi­ci zasi­gur­no naj­poz­na­ti­ja po auto­bi­ograf­skoj knji­zi „Moja Afrika“. U „Babettinoj goz­ba“ Blixen se pos­tav­lja kao kri­ti­čar­ka reli­gi­je, nje­nih rigid­nih for­mi i ritu­ala koji ome­ta­ju pri­hva­ća­nje milos­ti Božje. Velikim umjet­ni­ci­ma, poru­ču­je Blixen, nije mjes­to u tak­vom svi­je­tu, jer će, pože­le li usre­ći­ti lju­de svo­jim kre­aci­ja­ma, osta­ti nes­hva­će­ni. Karen Blixen rođe­na je 1885. g. kao Karen Christentze Dinesen (Tanne) u Rugstedlundu u Danskoj u obi­te­lji pis­ca, poli­ti­ča­ra i čas­ni­ka Wilhelma Dinesena i Ingeborg Westenholz, kće­ri minis­tra finan­ci­ja. Rano se uda­la za šved­skog baru­na Brora von Blixena-Fineckea, i zapo­če­la novi život u Keniji. Ondje se zbli­ži­la s engle­skim voj­nim pilo­tom Denysom Finch Hattonom, svo­jom naj­ve­ćom lju­ba­vi, koji je pogi­nuo pri sli­je­ta­nju na mjes­ni aero­drom. Shrvana nakon sve­ga što joj se dogo­di­lo u Keniji, pro­da­la je far­mu, vra­ti­la se u rod­ni Rugstedlund i pot­pu­no posve­ti­la književnosti.

Axelova film­ska adap­ta­ci­ja „Babettine goz­be“ iz 1987. godi­ne prvi je dan­ski film koji je osvo­jio Oscara, a pre­mje­ru je imao na film­skom fes­ti­va­lu u Cannesu u sklo­pu pro­gra­ma Un Certain Regard. Glavne ulo­ge u fil­mu su ostva­ri­li: Stéphane Audran (Babette Hersant), Bodil Kjer (Filippa), Birgitte Federspiel (Martine), Jarl Kulle (gene­ral Lorens Löwenhielm) i Jean-Philippe Lafont (Achille Papin). „Babettina goz­ba“ jedan je od rijet­kih fil­mo­va koji ima goto­vo pa uni­ver­zal­no odo­bre­nje kri­ti­ke (čak 96% pozi­tiv­nih kri­ti­ka na agre­ga­to­ru Rotten Tomatoes), a među nje­go­vim naj­ve­ćim obo­ža­va­te­lji­ma je i sadaš­nji papa Franjo. Zanimljivo je da je ulo­gu Babette raz­ma­tra­la i Catherine Deneuve, no pre­tek­la ju je biv­ša žena Claudea Chabrola, Stéphane Audran.

Bijele veče­ri pro­gram je Kluba PFT‑a kojeg vodi novi­nar Boris Vincek i koji iz mje­se­ca u mje­sec dovo­di ekra­ni­za­ci­je popu­lar­nih (i manje poz­na­tih) roma­na i krat­kih pri­ča, a struk­tu­ri­ran je poput klu­ba čita­te­lja. Projekcijama pret­ho­di kra­tak uvod u film i roman, a nakon gle­da­nja na ras­po­re­du je disku­si­ja s publi­kom. Koncept Bijelih veče­ri pret­pos­tav­lja da je publi­ka una­pri­jed pro­či­ta­la knji­gu kako bi disku­si­ja o adap­ta­ci­ji i pri­je­la­zu pri­če sa stra­ni­ce na ekran bila zanim­lji­vi­ja i potpunija.

Izvor

• Babettina gozba
• Bijele večeri
• Pulska filmska tvornica