Unaprijed izgubljena bitka

Meksička noć­na mora u vidu nar­ko­ma­fi­ja­ške stra­hov­la­de potak­nu­la je pos­ljed­njih godi­na neko­li­ko vrlo zanim­lji­vih dokumentaraca.

Prije par godi­na u doma­ćim kini­ma pri­ka­zi­van je doku­men­tar­ni film „Narko kul­tu­ra“ (reda­telj Shaul Schwartz), o mek­sič­kim glaz­be­ni­ci­ma koji su ins­pi­ri­ra­ni kri­jum­ča­ri­ma nar­ko­ti­ka i suro­vim kri­mi­nal­ci­ma, a 2014. snim­ljen je i doku­men­ta­rac „Drug Lord: The Legend of Shorty“, u koje­mu se reda­telj Angus MacQueen bavi lovom na ozlo­gla­še­nog mek­sič­kog dile­ra El Chapa, koji je nedav­no tre­ći put doli­jao nakon inter­v­jua sa Seanom Pennom. Novi doku­men­tar­ni hit slič­ne tema­ti­ke zove se „Zemlja kar­te­la“ (Cartel Land), osvo­jio je broj­ne nagra­de i sma­tra­ju ga veli­kim ovo­go­diš­njim kan­di­da­tom za Oscara, a naj­av­ljen je i kao jedan od naj­a­trak­tiv­ni­jih nas­lo­va pred­sto­je­ćeg Zagrebdoxa.

Radnja fil­ma podi­je­lje­na je na dvi­je pri­če o bor­ci­ma pro­tiv mek­sič­kih kar­te­la. Jedna se bavi ame­rič­kim vete­ra­nom koji s male­nom eki­pom hva­ta mek­sič­ke ile­gal­ce i kri­jum­ča­re lju­di na ame­rič­koj stra­ni gra­ni­ce, a dru­ga mek­sič­kom sku­pi­nom gra­đa­na, koja se samo­ini­ci­ja­tiv­no suprot­stav­lja nar­ko­ma­fi­ji pod vod­stvom kariz­ma­tič­nog liječ­ni­ka Josea Mirelesa. No, Mireles pos­tup­no otkri­va da se i u nje­go­vim redo­vi­ma „stva­ra sve više kuko­lja među žitom“, a ni sam nije oli­če­nje moral­ne i nekom­pro­mi­ti­ra­ne osobe.

Gledatelj ovog doku­men­tar­ca prvens­tve­no mora oda­ti priz­na­nje upor­nos­ti i hra­bros­ti reda­te­lja i sni­ma­te­lja Matthewa Heinemana, koji je dos­lov­ce nosio gla­vu u tor­bi i stal­no riski­rao vlas­ti­ti život poput rat­nog repor­te­ra. Je li to vri­jed­no jed­nog fil­ma teško je reći, ali kraj­nji rezul­tat vrlo je dojm­ljiv, iako iznim­no bru­ta­lan i težak.

Najveća kva­li­te­ta „Zemlje kar­te­la“ je u vrlo pom­nom seci­ra­nju nesa­vr­še­nos­ti ljud­ske pri­ro­de i tan­ke gra­ni­ce izme­đu dobra i zla. Čak i ako lju­di kre­nu u bit­ku za neku bolju, pra­ved­ni­ju stvar noše­ni zano­som i ide­aliz­mom, s vre­me­nom će u nji­ho­vim redo­vi­ma prev­la­da­ti loši ele­men­ti i cije­li pokret vje­ro­jat­no će zavr­ši­ti vrlo bli­zu ono­ga pro­tiv čega se tre­bao boriti.

To se ne odno­si samo na bor­bu pro­tiv orga­ni­zi­ra­nog kri­mi­na­la, nego i na dru­ge obli­ke anga­ži­ra­nog otpo­ra unu­tar druš­tve­ne zajed­ni­ce i u tome se kri­je uni­ver­zal­nost Heinemanove pri­če. Redatelj kao da želi istak­nu­ti da je sva­ka tak­va bor­ba besmis­le­na, jer bi se prvens­tve­no tre­ba­lo bori­ti pro­tiv ljud­ske pri­ro­de, a to je una­pri­jed izgub­lje­na bit­ka. Teško je to pri­hva­ti­ti, ali lako mogu­će da nije dale­ko od istine.

Elvis Lenić