Izložba Omera Mujadžića u Galeriji Adris

Izložba sli­ka Omera Mujadžića bit će otvo­re­na u čet­vr­tak, 24. ožuj­ka, u 20 sati, u rovinj­skoj Galeriji Adris. Izložbu će otvo­ri­ti povjes­ni­čar umjet­nos­ti Igor Zidić, a publi­ka će ju moći raz­gle­da­ti do 2. svibnja.

„Sve nas to upu­ću­je da pre­is­pi­ta­mo i jed­nu sli­ka­ro­vu tvrd­nju, više puta citi­ra­nu, bez kri­tič­ko­ga, tri­jez­nog odma­ka. Kazivao je Mujadžić da su tri ključ­na raz­dob­lja nje­go­va dje­la: u prvo­me da je gra­dio oblik, u dru­go­me da je gra­dio bojom, u tre­će­mu da je boju zami­je­nio tonom. (…) Moje sumar­no odči­ta­va­nje Mujadžićeva ruko­pi­sa govo­ri da nje­go­va raz­di­oba život­no­ga opu­sa na tri faze nije – u osno­vi – netoč­na, ali je obraz­lož­ba tih eta­pa kao eta­pa obli­ka pa boje i, na kra­ju, tona, sla­bo ute­me­lje­na u nje­go­vu djelu.

Nogometna utak­mi­ca, 1929.

Zašto? Počinjem s obli­kom; kako stvo­ri­ti oblik, daju­ći mu volu­mi­noz­nost, nego crte­žom i tonom? Nastavljam s bojom: nje­zin je inten­zi­tet pos­li­je 1930-ih, nedvoj­be­no poras­tao, pos­tao gdje­kad i vrlo zvo­nak no, nikad ta boja – te boje – nisu pre­ras­le u spon­ta­ni, slo­bod­ni kolo­ri­zam. Kočio ga je crtač u nje­mu: crtež defi­ni­ra obli­ke pa se i teže­ći boji Mujadžić nije mogao oslo­bo­di­ti impe­ra­tiv­ne potre­be za grad­njom obli­ka. U tre­ćoj, zaključ­noj svo­joj eta­pi on se, nagla­še­no, posve­tio tonu, a s tonom se kraj crtač­ke nje­go­ve ruke, uvi­jek isti­cao i oblik. Da je tome tako pot­vr­đu­je i sus­tav­na geome­tri­za­ci­ja i geome­trij­ska sti­li­za­ci­ja liko­va i pred­me­ta u pla­vo­si­vim interijerima.

Ona je, una­toč svo­joj fino­ći i obaz­ri­vos­ti, pre­već rigo­roz­na a da bi mogla biti orga­nič­ka (što je pri­je, redo­vi­to, biva­la). U sta­ri­jim godi­na­ma svi su ti pla­vo­si­vi i sre­bre­no­pla­vi liko­vi pos­ta­ja­li suhi, krti, pla­ni­me­trij­ski she­ma­ti­zi­ra­ni. Ne tre­ba, među­tim, ne vidje­ti i ono što se može vidje­ti: povre­me­no je Mujadžić znao isko­či­ti iz vlas­ti­te šablo­ne i to goto­vo samo onda kada je, umjes­to više liko­va, dovo­dio u sre­di­šte svo­je pozor­nos­ti sam, veli­ki akt: okruž­je je čuva­lo svo­ju hlad­nu into­na­ci­ju, a sli­kar je ispru­že­nom nagom tije­lu znao dati tran­sfu­zi­ju „krvi“ dos­tat­nu da se inkar­nat zagri­je, a model popri­mi pute­nost i živost. Zato sli­jed, kako ga je usta­no­vio sam sli­kar (oblik, boja, ton) ne odgo­va­ra posve real­nos­ti; mno­go bi ga pre­ciz­ni­je opi­sa­la kom­bi­na­ci­ja dva­ju ele­me­na­ta (s jed­nim se, u sli­kar­stvu, iona­ko, ništa ne može): oblik-ton, boja-oblik, ton-oblik (prvo­ime­no­va­no je ono u nekom tre­nut­ku pre­tež­no), ali ozna­či­telj­sko je dvoj­stvo con­di­tio sine qua non.

U aktu, figu­ral­noj kom­po­zi­ci­ji, inte­ri­je­ru i u nekim vedu­ta­ma pot­vr­dio se Mujadžić kao vele­maj­stor. Dobar u pri­ro­di i još bolji u obzi­da­nom pros­to­ru kuće/atelijera, slo­bod­ni­ji izme­đu četi­ri (zapra­vo: tri!) zida, nego na otvo­re­nom“, piše Igor Zidić.

Izvor

• Galerija Adris
• Igor Zidić
• Omer Mujadžić