Otvoren 1. Bijenale industrijske umjetnosti (IAB 2016) u Labinu

Prvi bije­na­le indus­trij­ske umjet­nos­ti nazi­va “Utopia = reality” otvo­ren je u sri­je­du 2. ožuj­ka toč­no u pod­ne ispred labin­ske Lamparne povo­dom obi­lje­ža­va­nja 95 godi­na od pro­gla­še­nja Labinske repu­bli­ke. Otvorenje je zapo­če­lo krat­kim govo­rom Deana Zahtile iz Labin Art Expressa koji je „upa­lio“ repli­ku ins­ta­la­ci­je Krešimira Farkaša, jed­nog od začet­ni­ka ide­je pod­zem­nog gra­da. Uslijedio je potom govor gra­do­na­čel­ni­ka Labina, Tulija Demetlike čiji je fokus bio rad kus­to­si­ce baru­ni­ce Lucrezije De Domizio Durini koja je i osmis­li­la 1. Bijenale indus­trij­ske umjetnosti.

- Prije samog otvo­re­nja bije­na­la dopus­ti­te mi da pred­sta­vim kus­to­si­cu mani­fes­ta­ci­je, baru­ni­cu Lucreziju De Domizio Durini, oso­bu kojoj ja osob­no ali i svi gra­đa­ni Labina mora­ju biti zahval­ni. Ona je doš­la u Labin s misi­jom koju ima još od smr­ti veli­kog nje­mač­kog umjet­ni­ka Josepha Beuysa i nje­nog supru­ga Bubyja Durinija, a to je da putu­je svi­je­tom pro­mo­vi­ra­ju­ći kul­tu­ru kao poten­ci­jal razvo­ja. Ono što danas svi­ma nama nedos­ta­je, pri­sut­nost ljud­skos­ti, mora­la i eti­ke upra­vo kroz dije­la Beyusa ona pro­mo­vi­ra po cije­lom svi­je­tu s osnov­nim ciljem razvo­ja ljud­skih odno­sa i zašti­te pri­ro­de. Svi smo mi umjet­ni­ci – umjet­ni­ci u stva­ra­nju neče­ga novo­ga. Vjerujem da ćemo kroz ove nove ide­je koje nam je dala gos­po­đa baru­ni­ca i kroz dije­la samog Beyusa zajed­no s našim umjet­ni­ci­ma izna­ći sna­ge i novu ener­gi­ju. Danas otva­ra­mo bije­na­le na kojem će biti pred­stav­lje­no pre­ko 80 umjet­ni­ka iz cije­lo­ga svi­je­ta, a cilj izlož­be je bio otvo­ri­ti se gra­đa­ni­ma. Smisao koji je ona uni­je­la u pro­jekt je ne stvo­ri­ti izlož­bu samo za umjet­ni­ke, kri­ti­ča­re i novi­na­re već otva­ra­mo umjet­nost svim gra­đa­ni­ma. Sljedećih šest mje­se­ci Labin mora pos­ta­ti radi­oni­ca gdje ćemo uči­ti naše sugra­đa­ne na nešto novo, na stva­ra­nju kul­tu­re živ­lje­nja u zajed­ni­ci sret­nih lju­di, kazao je Demetlika.

Barunica Lucrezia de Domizio Durini svoj je govor zapo­če­la izra­ziv­ši sre­ću što je nakon 30 godi­na posje­ta Hrvatskoj ovdje reali­zi­ra­la i zna­čaj­nu izložbu.

- Poštivati tra­di­ci­ju zna­či biti čovjek koji poštu­je povi­jest, uspo­re­đu­je ga sa sadaš­njoš­ću s nadom za bolju buduć­nost. Pozvana sam da budem kus­to­si­ca bije­na­la od Deana Zahtile, a doš­la sam radi­ti u ovaj grad 1. velja­če i osta­ti ću tu još neko­li­ko dana. Rekla sam Zahtili da ću stvo­ri­ti pro­jekt koji je ujed­no i moj život­ni pro­jekt. Bijenale čiji sam kus­tos je dru­ga­či­ji jer se vre­me­na mije­nja­ju, a una­toč svim neda­ća­ma mi živi­mo u pre­kras­nom tre­nut­ku. U ovom gra­du pos­to­ji buduć­nost jer tu ima puno huma­nos­ti stvar­nih lju­di koje susre­će­te na ces­ti, sto­ga sam i ponos­na što ovdje dono­sim Beyusevu misao. Projekt koji nosim na bije­na­le zove se „Creative Life“ – kre­ati­van život. Beyusev prvi slo­gan bio je: „Svi su lju­di umjet­ni­ci“. Time nije htio reći da su svi lju­di sli­ka­ri već da svi lju­di na svi­je­tu sa sobom nose kre­ativ­nu ener­gi­ju koja, ostva­ri li se dono­si dobro­bit ne samo za njih nego i za cije­lo druš­tvo. Moj je cilj stvo­ri­ti raz­li­či­to bije­na­le – demo­krat­sko i peda­go­ško – koje otva­ra novi svi­jet i slu­ži pri­bli­ža­va­nju umjet­nos­ti, kul­tu­re i tra­di­ci­je te pod­sje­ća čovje­ka da bude pra­vi čovjek. Pozvala sam 80 umjet­ni­ka iz cije­lo­ga svi­je­ta, a nisam se osla­nja­la na gale­ri­je ni na kri­ti­ča­re. Bijenale poči­nje s Beyusevom mis­li i nje­go­vim pro­jek­tom nazi­va „Obrana pri­ro­de“ na kojem sam radi­la zajed­no s njim i mojim mužem Bubyjem Durinijem kojeg je Beyus nazi­vao svo­jim tali­jan­skim bra­tom. To nije samo eko­lo­ška obra­na jer, kako zna­te, Beyus je 70-ih godi­na proš­log sto­lje­ća osno­vao pokret Zelenih kojeg je napus­tio kada se pre­tvo­rio u stran­ku. Obrana pri­ro­de je u ovom slu­ča­ju antro­po­lo­ška obra­na – obra­na čovje­ka, indi­vi­due, kre­ativ­nos­ti i ljud­skih vri­jed­nos­ti. Dokle god pos­to­ji jedan jedi­ni čovjek, jed­na jedi­na bilj­ka, pos­to­jat će i umjet­nost, zaklju­či­la je baru­ni­ca De Domizio Durini.

Branko Franceschi, selek­tor i kus­tos doma­ćeg dije­la pro­gra­ma opi­sao je kon­cep­ci­ju bije­na­la i koji su nje­go­vi ciljevi.

- Kada smo poče­li 2014. s pilot bije­na­lom pred­sta­vi­li smo jedan poma­lo depre­si­van pej­zaž pos­tin­dus­trij­skog svi­je­ta pove­zan sa stra­hom od teh­no­lo­škog napret­ka jer mi, počet­kom 21. sto­lje­ća, nema­mo tu vje­ru koji su ima­li lju­di počet­kom 20. sto­lje­ća da će indus­trij­ski napre­dak nuž­no doni­je­ti nešto dobro. Opekli smo se pre­vi­še puta i naša opti­ka se pro­mi­je­ni­la. Međutim ono što je dobro i na čemu smo nas­ta­vi­li gra­di­ti je sama poja­va Labin Art Expressa koja je po mom miš­lje­nju jedi­na uspješ­na kre­ativ­na indus­tri­ja u Hrvatskoj. Zahvaljujući nji­ma mi smo danas u jav­nom kul­tur­nom pros­to­ru, a kao što zna­te to je sve sku­pa mogao biti shop­ping mall. Industrijska bašti­na nije nešto što tre­ba­mo eks­plo­ati­ra­ti u turis­tič­koj indus­tri­ji već nešto što tre­ba razvi­ja­ti i pred­sta­vi­ti na jed­noj moder­noj razi­ni. U mojoj selek­ci­ji za ovo prvo bije­na­le u pros­to­ru Lamparne vidi­mo da smo još uvi­jek u tom poma­lo depre­siv­nom i cinič­nom pej­za­žu post-tran­zi­cij­ske Hrvatske, među­tim ono što sam uočio u radu umjet­ni­ka u zad­nje vri­je­me je nova svi­jest o važ­nos­ti rada i shva­ća­nju da radom pro­izvo­di­mo same sebe, ali i huma­nost o kojoj je baru­ni­ca govo­ri­la, kazao je Franceschi.

Umjetnički vodi­telj Damir Stojnić, zahva­lio se pred­sjed­ni­ci Kolindi Grabar-Kitarović na pokro­vi­telj­stvu, istar­skom župa­nu Valteru Flegu te svim kus­to­si­ma i umjet­ni­ci­ma i pro­gla­sio bije­na­le otvorenim.

Prva izlož­ba koju su posje­ti­te­lji mogli pogle­da­ti je ona posve­će­na Josephu Beyusu, samom foku­su bije­na­la. Jasna je i neo­s­por­na sim­bi­oza pri­ro­de i umjet­nos­ti, kako u Beyusevim rado­vi­ma tako i u samom pos­ta­vu koji na naj­bo­lji način spa­ja proš­lost sadaš­njost i buduć­nost. Radovi u Lamparni koje je oda­brao Franceschi veli­ki nagla­sak stav­lja­ju upra­vo na rad – ono što je nekad pred­stav­ljao i u što se pre­tvo­rio. Veliki broj ins­ta­la­ci­ja pro­miš­lja rad kroz umjet­nič­ke inter­ven­ci­je koje slu­že kao zrca­lo stvar­nos­ti, ali i kao kri­tič­ke naoča­le koji­ma posje­ti­te­lji mogu pro­du­bi­ti svo­ja osob­na raz­miš­lja­nja. Rad, rad­ni­ci, tvor­ni­ce (funk­ci­onal­ne i u ras­pa­du), Marxov kapi­tal, bor­be za pros­tor… sve su to ele­men­ti koje je Franceschi uspješ­no inkor­po­ri­rao u zah­tjev­ni pros­tor Lamparne stvo­riv­ši zanim­ljiv i zaokru­žen nara­tiv. U Gradskoj gale­ri­ji je u večer­nji­ma sati­ma otvo­re­na je izlož­ba „Više od slike/Oltre l’Immagine/Beyond the ima­ge“ foto­graf­skih rado­va 24 među­na­rod­no priz­na­tih autora.

Bijenale indus­trij­ske umjet­nos­ti 2016. zamiš­lje­no je kao nul­ta toč­ka budu­ćeg Muzeja umjet­nos­ti i indus­tri­je Podzemnog gra­da XXI te će dio izlo­že­nih dije­la, koja su već doni­ra­na Gradu Labinu, pos­ta­ti dio budu­ćeg stal­nog pos­ta­va, koji bi se sa sva­kim idu­ćim bije­na­lom stal­no nadopunjavao.

Tekst i foto­gra­fi­je Boris VINCEK

• 1. Bijenale industrijske umjetnosti
• branko franceschi
• Dean Zahtila
• Joseph Beuys
• LAE
• Lucrezia de Domizio Durini