Postapokalipsa na filmu

Čini se da je naj­ez­du fil­mo­va pos­ta­po­ka­lip­tič­ne tema­ti­ke tije­kom pos­ljed­njih deset­lje­ća ponaj­vi­še uzro­ko­vao autor koji dola­zi iz stri­pov­skog medija.

Riječ je o Hermannu Huppenu, Belgijancu koji je kra­jem 1970-ih počeo crta­ti svoj nas­lav­ni­ji strip „Jeremiah“, o doživ­lja­ji­ma dvo­ji­ce pri­ja­te­lja (Jeremiah i Kurdy) koji se kre­ću razva­li­na­ma Amerike nakon apo­ka­lip­se. Australski reda­telj George Miller navo­di taj strip kao naj­ve­će nadah­nu­će u kre­ira­nju vlas­ti­te tri­lo­gi­je „Mad Max“, iako je ta veza oči­ta i bez nje­go­vog priz­na­nja. Naročito u izvor­nom fil­mu, gdje u dehu­ma­ni­zi­ra­noj buduć­nos­ti auto­ces­ta­ma vla­da­ju ban­de na moto­ri­ma, dok malo­broj­ni poli­caj­ci bez­us­pješ­no poku­ša­va­ju pro­vo­di­ti zakon. Najzad i savjes­ni čuvar reda (Mel Gibson) pos­ta­je nemi­lo­sr­dan osvet­nik i ruše­vi­na od čovje­ka pred kojom nema budućnosti.

Millerova dos­ljed­no raz­ra­đe­na i režij­ski vrhun­ski izve­de­na pri­ča o gubit­ku ljud­skos­ti u suro­voj bli­skoj buduć­nos­ti, koja je polu­či­la tako­đer izvr­stan nas­ta­vak i nešto sla­bi­ji zavr­š­ni dio tri­lo­gi­je, utje­ca­la je na mno­ge reda­te­lje. Njome se 1983. nadah­nuo mla­đah­ni Luc Besson u „Posljednjoj bici“ (Le der­ni­er com­bat), a pri­je neko­li­ko godi­na i nje­gov suna­rod­njak Mathieu Kassovitz (Babylon A.D.).

Sličnim temat­skim pute­vi­ma kre­nu­la su i nekad cije­nje­na bra­ća Hughes (Albert i Allen) u „Knjizi iskup­lje­nja“ (pri­ka­zu­je se veče­ras u 00.30 na RTL TV), kao i aus­tral­ski reda­telj John Hillcoat, koji je dojm­lji­vo ekra­ni­zi­rao roman „Cesta“, hva­lje­nog ame­rič­kog pis­ca Cormaca McCarthyja, o puto­va­nju oca i sina kroz ame­rič­ku pus­toš nakon katak­liz­me uz sudje­lo­va­nje impre­siv­ne glu­mač­ke eki­pe (Viggo Mortensen, Robert Duvall, Guy Pearce, Charlize Theron).

Filmovima koji govo­re o svi­je­tu nakon apo­ka­lip­se oči­to ne jenja­va popu­lar­nost, što ne začu­đu­je s obzi­rom na učes­ta­lo medij­sko mani­pu­li­ra­nje vari­jan­ta­ma sko­rog sma­ka svi­je­ta. Ako našu civi­li­za­ci­ju ne uni­šte viru­si ili uda­ri nebe­skih tije­la, vje­ro­jat­no će nas­tra­da­ti zbog neza­obi­laz­nog glo­bal­nog zatop­lje­nja, a tada će usli­je­di­ti kaos i anar­hi­ja među malo­broj­nim pre­ži­vje­lim čla­no­vi­ma društva.

Takva situ­aci­ja pru­ža fil­ma­ši­ma odlič­nu pod­lo­gu za pri­ču na tra­gu kla­sič­nih ves­ter­na, koja će govo­ri­ti o ponov­nom poko­ra­va­nju div­lji­ne i suko­bu poje­din­ca s vul­gar­nim osta­ci­ma civi­li­za­ci­je. A tu se onda mogu vje­što uba­ci­ti ele­men­ti izgub­lje­ne ljud­skos­ti, kolek­tiv­ne kriv­nje čovje­čans­tva i dru­gi moral­ni pro­ble­mi koji odu­vi­jek tište čovjeka.

Dodatna pred­nost tak­vih fil­mo­va je što nisu pro­duk­cij­ski oso­bi­to zah­tjev­ni, jer se rad­nja uglav­nom odvi­ja na pus­to­po­lji­na­ma ili među ruše­vi­na­ma, a liko­vi rijet­ko koris­te teh­no­lo­ška dos­tig­nu­ća civi­li­za­ci­je koja se ras­pa­la, tako da su tro­ško­vi sce­no­gra­fi­je, kos­ti­mo­gra­fi­je i spe­ci­jal­nih efe­ka­ta oče­ki­va­no manji od uobi­ča­je­nog SF fil­ma. Zbog sve­ga toga ni ponu­da pos­ta­po­ka­lip­tič­nih fil­mo­va nije siro­maš­na. Pitanje je samo može li tko ski­nu­ti „Mad Maxa“ s prijestolja?

Elvis Lenić